„Златно доба“ робовласништва у модерној Србији

Foto: Pixabay

„Одлазила сам на посао ујутру, а враћала се касно увече. И недељом сам морала да идем да радим, и ја више нисам имала нимало слободног времена. Власник фирме је повећавао обим посла, али није повећавао и број нас које радимо“.

„За сваку грешку нам је одузимао део плате, па често нисам добијала ни минималац. Топли оброк, регрес и путне трошкове није исплаћивао, мада смо све потписивале да смо их примиле. За годишњи одмор смо имале највише недељу дана, а остатак смо радиле, док је газда водио сате као да смо још увек на одмору. Готово свакодневно трпимо вербалне нападе. Нема раднице која бар једном није отплакала због увреда и понижавајућих речи нашег газде. Стално прети отказима, и радимо под великим притиском и у страху. Због тога већ дуже време не могу да издржим дан без таблета за смирење. Све више имам проблема са срчаном аритмијом и високим крвним притиском, и не знам колико ћу још моћи да издржим. За породицу и пријатеље више немам времена, а ни воље. Живот ми се свео на одлазак на посао и спавање“.

Ово је прича раднице из фирме која се бави продајом и велепродајом алкохолних пића, преноси Ал Џазира. Њена и десетине других, врло сличних прича могу се пронаћи у зборнику „Жене говоре“ који су приредиле Милица Лупшор и Весна Ђорђевић, раднице и активисткиње Удружења за радна права жена Роза из Зрењанина.

Ниске, нередовне зараде које се често и не исплаћују, радно време које траје по 10,14 и више сати, свакодневни мобинг, вређање и понижавање, рад у нехуманим условима, зими без грејања а лети без климе, без иједног слободног дана у недељи, рад преко омладинских задруга и агенција којима одлази део плате, неплаћен прековремени рад; сексуални напади, претње, застрашивање, страх од отказа, немогућност да се оде на боловање, сиромаштво, дискриминација због година старости или породичног стања, стрес и малтретирање – то је свакодневица жена на српском тржишту рада.

Тлачење радништва се његује у тишини

Милица Лупшор и Весна Ђорђевић обишле су више од 10 градова у Србији, у којима су разговарале са радницама о њиховим искуствима на послу. Све те приче сакупљене су у књизи „Жене говоре“, као „покушај да се чује глас тих жена, да се ода признање њиховој сталној борби за опстанак, њиховој храбрости и снази да се не предају“. Раднице су анонимне, а често се не наводе ни имена предузећа у којима раде, не да би се те фирме заштитиле, већ због реалног страха да би раднице које су проговориле о тлачењу, злостављању и неправди могле да трпе озбиљне последице због истине коју износе у јавност.

Многе жене нису желеле да говоре, иако су знале да њихова имена неће бити наведена, страхујући од отказа, да ће остати без цркавице којом прехрањују породицу. „Тлачење радништва се у Србији негује у тишини, сваки глас који се пробије у јавност значи нову репресију. Отпуштање често води у глад, дугове, бескућништво, нестајање, зато је овде јавна, отворена побуна пречесто кобна по побуњено радништво“, пише Гордана Стојаковић у предговору за „Жене говоре“.

Ређају се у књизи језиви, потресни призори израбљивања и злостављања радница у Србији. Раднице у једној малој текстилној фабрици у Зрењанину послодавац је закључавао током радног времена, јер се бојао инспекције пошто ради без лиценце и контроле квалитета. Лети није било климе, па је у хали било вруће као у паклу; преко зиме није било грејања, раднице су седеле за шиваћим машинама у зимским јакнама, дувале у прсте како би могле уопште да раде.

Плате су касниле, газда је обећао да ће их изненадити после Нове године. И заиста их је изненадио – сачекале су их коверте у којима су уместо зарађеног новца биле радне књижице. Власник је просто затворио фирму, отворио другу на другом месту под новим именом и наставио са производњом. Судски процес против њега траје већ три године и ко зна да ли ће икада сносити законске санкције.

Пуна запосленост робова

Велики проблем је рад на одређено време који се продужава унедоглед, што раднице доводи у посебно рањив положај. И ту нема разлике између приватних и државних предузећа. Жена која више од 10 година ради у јавном предузећу, а још је нису примили за стално, овако описује своју ситуацију.

„Нема годишњих одмора, боловања, плата ми је мања од плате колегинице која је примљена за стално, када сам остала у другом стању, нисам имала породиљско боловање, а нисам била сигурна ни да ће ме вратити на посао када моје дете буде могло да иде у јаслице. Вратили су ме, и ја сам још увек ту, без било какве гаранције да ме, када дођем у неке године, неће отпустити“.

А таква отпуштања нису ретка, предузећа често дају отказ женама које већ годинама раде за њих, да би их замениле млађима. Може им се, јер незапослених има колико хоћеш, упркос намештеним статистичким подацима којима нас засипају напредњачки функционери, а који говоре о енормном расту запослености. Према новом методу мерења запослености, запосленим се сматра свако ко је радио један сат недељно посао плаћен у новцу или у натури. Запосленима се сматра и категорија „помажући чланови домаћинства“ који за свој посао нису плаћени.

Отимање од минималца

Дискриминација по старосном основу такође је честа. Жене које су прешле 40. годину живота послодавци често и не желе да приме на разговор. „Тражимо младе, а не бабе“, рекао је 43-годишњакињи власник једне фирме. Кога брига што тиме послодавци крше Устав, као да је посао наших властодржаца да штите законе које доносе. Њихов посао је да штите своје и интересе малог круга моћних и богатих на врху социјалне пирамиде.

Није боља ситуација ни међу радницама запосленим за стално, поготово онима које раде у трговинама, пекарама и занатским радњама. Оне раде у сменама од по 10-14 сати, најчешће за минималац, а чак ни ту минималну плату не добијају у целини, већ им се сваког месеца одбија нешто од зараде, јер нису испуниле тзв. норму. Послодавац одреди сваког месеца колико раднице треба да продају пецива, жвака, цигарета, новина, чоколадица, па ко ту норму не испуни – има да плати од своје цркавице. А норме се тако вешто утврђују да нико не може да их намири.

Једна радница у ланцу маркета описује како то изгледа у пракси. „Плата је била само минималац, нису се плаћали прековремени сати, а радиле смо сваки дан, и недељом и празницима, трпеле малтретирања шефова, вукле гајбе и тешке пакете, шетања од једне до друге радње када негде нека радница не дође. Све смо потписивале уговоре на одређено, и никада нисмо знале да ли ћемо и следећи месец остати. Увек су нам одузимали од плате за робу која се поквари, а не успемо да је продамо (за салату, парадајз, банане и сл), иако смо молиле да нам не шаљу толику количину, јер немамо коме то да продамо. Тако смо прошле године два месеца у пролеће добиле само по 50 одсто плате (мање од 11.000 динара), јер смо морале да надокнадимо све оно што се покварило. Када смо покушале да се бунимо, рекли су да је то по закону, пошто смо ‘нормиране’ колико чега да продамо, и пошто нисмо испуниле ‘норму’, имају право да нам умање плату“.

Остатак текста читајте у целини ОВДЕ.