“Zlatno doba” robovlasništva u modernoj Srbiji

Foto: Pixabay

“Odlazila sam na posao ujutru, a vraćala se kasno uveče. I nedeljom sam morala da idem da radim, i ja više nisam imala nimalo slobodnog vremena. Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo”.

“Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, a ostatak smo radile, dok je gazda vodio sate kao da smo još uvek na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde. Stalno preti otkazima, i radimo pod velikim pritiskom i u strahu. Zbog toga već duže vreme ne mogu da izdržim dan bez tableta za smirenje. Sve više imam problema sa srčanom aritmijom i visokim krvnim pritiskom, i ne znam koliko ću još moći da izdržim. Za porodicu i prijatelje više nemam vremena, a ni volje. Život mi se sveo na odlazak na posao i spavanje”.

Ovo je priča radnice iz firme koja se bavi prodajom i veleprodajom alkoholnih pića, prenosi Al Džazira. Njena i desetine drugih, vrlo sličnih priča mogu se pronaći u zborniku “Žene govore” koji su priredile Milica Lupšor i Vesna Đorđević, radnice i aktivistkinje Udruženja za radna prava žena Roza iz Zrenjanina.

Niske, neredovne zarade koje se često i ne isplaćuju, radno vreme koje traje po 10,14 i više sati, svakodnevni mobing, vređanje i ponižavanje, rad u nehumanim uslovima, zimi bez grejanja a leti bez klime, bez ijednog slobodnog dana u nedelji, rad preko omladinskih zadruga i agencija kojima odlazi deo plate, neplaćen prekovremeni rad; seksualni napadi, pretnje, zastrašivanje, strah od otkaza, nemogućnost da se ode na bolovanje, siromaštvo, diskriminacija zbog godina starosti ili porodičnog stanja, stres i maltretiranje – to je svakodnevica žena na srpskom tržištu rada.

Tlačenje radništva se njeguje u tišini

Milica Lupšor i Vesna Đorđević obišle su više od 10 gradova u Srbiji, u kojima su razgovarale sa radnicama o njihovim iskustvima na poslu. Sve te priče sakupljene su u knjizi “Žene govore”, kao “pokušaj da se čuje glas tih žena, da se oda priznanje njihovoj stalnoj borbi za opstanak, njihovoj hrabrosti i snazi da se ne predaju”. Radnice su anonimne, a često se ne navode ni imena preduzeća u kojima rade, ne da bi se te firme zaštitile, već zbog realnog straha da bi radnice koje su progovorile o tlačenju, zlostavljanju i nepravdi mogle da trpe ozbiljne posledice zbog istine koju iznose u javnost.

Mnoge žene nisu želele da govore, iako su znale da njihova imena neće biti navedena, strahujući od otkaza, da će ostati bez crkavice kojom prehranjuju porodicu. “Tlačenje radništva se u Srbiji neguje u tišini, svaki glas koji se probije u javnost znači novu represiju. Otpuštanje često vodi u glad, dugove, beskućništvo, nestajanje, zato je ovde javna, otvorena pobuna prečesto kobna po pobunjeno radništvo”, piše Gordana Stojaković u predgovoru za “Žene govore”.

Ređaju se u knjizi jezivi, potresni prizori izrabljivanja i zlostavljanja radnica u Srbiji. Radnice u jednoj maloj tekstilnoj fabrici u Zrenjaninu poslodavac je zaključavao tokom radnog vremena, jer se bojao inspekcije pošto radi bez licence i kontrole kvaliteta. Leti nije bilo klime, pa je u hali bilo vruće kao u paklu; preko zime nije bilo grejanja, radnice su sedele za šivaćim mašinama u zimskim jaknama, duvale u prste kako bi mogle uopšte da rade.

Plate su kasnile, gazda je obećao da će ih iznenaditi posle Nove godine. I zaista ih je iznenadio – sačekale su ih koverte u kojima su umesto zarađenog novca bile radne knjižice. Vlasnik je prosto zatvorio firmu, otvorio drugu na drugom mestu pod novim imenom i nastavio sa proizvodnjom. Sudski proces protiv njega traje već tri godine i ko zna da li će ikada snositi zakonske sankcije.

Puna zaposlenost robova

Veliki problem je rad na određeno vreme koji se produžava unedogled, što radnice dovodi u posebno ranjiv položaj. I tu nema razlike između privatnih i državnih preduzeća. Žena koja više od 10 godina radi u javnom preduzeću, a još je nisu primili za stalno, ovako opisuje svoju situaciju.

“Nema godišnjih odmora, bolovanja, plata mi je manja od plate koleginice koja je primljena za stalno, kada sam ostala u drugom stanju, nisam imala porodiljsko bolovanje, a nisam bila sigurna ni da će me vratiti na posao kada moje dete bude moglo da ide u jaslice. Vratili su me, i ja sam još uvek tu, bez bilo kakve garancije da me, kada dođem u neke godine, neće otpustiti”.

A takva otpuštanja nisu retka, preduzeća često daju otkaz ženama koje već godinama rade za njih, da bi ih zamenile mlađima. Može im se, jer nezaposlenih ima koliko hoćeš, uprkos nameštenim statističkim podacima kojima nas zasipaju naprednjački funkcioneri, a koji govore o enormnom rastu zaposlenosti. Prema novom metodu merenja zaposlenosti, zaposlenim se smatra svako ko je radio jedan sat nedeljno posao plaćen u novcu ili u naturi. Zaposlenima se smatra i kategorija “pomažući članovi domaćinstva” koji za svoj posao nisu plaćeni.

Otimanje od minimalca

Diskriminacija po starosnom osnovu takođe je česta. Žene koje su prešle 40. godinu života poslodavci često i ne žele da prime na razgovor. “Tražimo mlade, a ne babe”, rekao je 43-godišnjakinji vlasnik jedne firme. Koga briga što time poslodavci krše Ustav, kao da je posao naših vlastodržaca da štite zakone koje donose. Njihov posao je da štite svoje i interese malog kruga moćnih i bogatih na vrhu socijalne piramide.

Nije bolja situacija ni među radnicama zaposlenim za stalno, pogotovo onima koje rade u trgovinama, pekarama i zanatskim radnjama. One rade u smenama od po 10-14 sati, najčešće za minimalac, a čak ni tu minimalnu platu ne dobijaju u celini, već im se svakog meseca odbija nešto od zarade, jer nisu ispunile tzv. normu. Poslodavac odredi svakog meseca koliko radnice treba da prodaju peciva, žvaka, cigareta, novina, čokoladica, pa ko tu normu ne ispuni – ima da plati od svoje crkavice. A norme se tako vešto utvrđuju da niko ne može da ih namiri.

Jedna radnica u lancu marketa opisuje kako to izgleda u praksi. “Plata je bila samo minimalac, nisu se plaćali prekovremeni sati, a radile smo svaki dan, i nedeljom i praznicima, trpele maltretiranja šefova, vukle gajbe i teške pakete, šetanja od jedne do druge radnje kada negde neka radnica ne dođe. Sve smo potpisivale ugovore na određeno, i nikada nismo znale da li ćemo i sledeći mesec ostati. Uvek su nam oduzimali od plate za robu koja se pokvari, a ne uspemo da je prodamo (za salatu, paradajz, banane i sl), iako smo molile da nam ne šalju toliku količinu, jer nemamo kome to da prodamo. Tako smo prošle godine dva meseca u proleće dobile samo po 50 odsto plate (manje od 11.000 dinara), jer smo morale da nadoknadimo sve ono što se pokvarilo. Kada smo pokušale da se bunimo, rekli su da je to po zakonu, pošto smo ‘normirane’ koliko čega da prodamo, i pošto nismo ispunile ‘normu’, imaju pravo da nam umanje platu”.

Ostatak teksta čitajte u celini OVDE.

POSTAVI ODGOVOR

Ostavite Vaš komentar
Unesite Vaše ime

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.