Граница Србије и Хрватске: Живот на граници не чека политичаре

Vukovarska i Šarengradska ada su u središtu problema

Преговори Србије и Хрватске о граници која их спаја и раздваја ускоро постају „пунолетни“, али никако да донесу било какво зрело решење.

Кључна спорна питања остају две речне аде – Вуковарска и Шаренградска, као и „џепови“ где људи који у њима живе свакодневно прелазе по две границе да би обрађивали имања, ишли у школе или на посао.

Поглед на Вуковар са Вуковарске аде

Разграничење две државе било је на дневном реду готово сваког сусрета високих званичника Београда и Загреба, а последњи пут о томе се причало приликом посете председника Србије Александра Вучића Загребу у фебруару 2018. године.

Договорено је тада да се решење још две године тражи кроз преговоре, да би, у случају неуспеха, наставак пута била међународна арбитража.

Ипак, Београд и Загреб су у једном веома сложни – у ћутању.

Вуковарска и Шаренградска ада су у средишту проблема

У Кабинету председнице Владе Србије није било могуће добити званичан одговор на захтев за интервју са главним правним саветником Србије за преговоре са Хрватском Александром Гајићем.

Незванично нам је само поручено да интервјуа са доцентом Правног факултета у Београду, кога је Влада Србије на положај саветника поставила у новембру 2017. године – неће бити.

Из Министарства иностраних послова Хрватске такође није стигао никакав одговор на питања о ставовима Загреба о овој теми.

„Граница људима није важна“

Општине Бач са српске и Вуковар са хрватске стране гледају једна у другу преко Дунава.

Између њих је речна оаза која из реке „исплива“ током лета, када је водостај низак.

Вуковарска ада налази се готово уз саму српску обалу Дунава, али је именом и традицијом везана за хрватски град на овој реци.

У јулу 2006. године, после вишемесечних преговора и 15 година ратне и послератне паузе, на Аду су се вратили купачи са обе стране реке.

Био је то резултат договора локалних власти Бача и Вуковара који је добио подршку Београда и Загреба, уз важну напомену да се њиме не прејудицира коначан статус ове територије.

„Усред те ноћи, када смо отварали Аду, звао ме неки генерал да ме љутито пита ко ми је дозволио да предам нашу територију.

Ја сам му одговорио да зове свог врховног команданта Бориса Тадића“, сећа се у разговору за ББЦ на српском тадашњи председник општине Бач Томислав Богуновић.

Томислав Богуновић данас је у Покрајинском секретаријату за социјалну политику, демографију и равноправност полова, а у каријери се бавио и фудбалским суђењем

„То је територија која је привременог карактера – када је висок водостај, готово и да је нема.

Када је водостај низак, она је благо за људе који живе поред реке – а то не могу да схвате људи који не живе близу Дунава.“

Дванаест година касније, уређивањем Аде баве се вуковарски риболовци – сваке године је припреме за долазак купача, а током сезоне организују превоз брзим чамцима са вуковарске обале Дунава.

На Вуковарској ади, риболовци су направили и мали угоститељски објекат

„Сви смо мислили да ће ту долазити пар стотина људи, да ће служити риболовцима за дружење.

Али Ада је постала култно место, на шта смо веома поносни“, каже за ББЦ на српском председник удружења риболоваца Ивица Франић.

Похвалио се и податком да је за 14 година на Аду превежено око три милиона људи и да инцидената није било.

Кампери роштиљају, баве се спортом, одмарају, на острву се одржавају филмски фестивали, такмичења.

Све може, осим „провокативне музике“ која би могла да узбурка националне страсти.

„Од договора око коришћења Аде није више било сукоба ни прозивања да Срби нешто дају или не дају.

То је запушило уста националистима којима би било какав разлог био довољан да се огласе“, истиче некадашњи први човек Бача Томислав Богуновић.

За разлику од Богуновића, који са поносом истиче да је договором руководстава Бача и Вуковара олакшан живот грађана, актуелни председник општине Бач Борислав Антонић није желео да говори за ББЦ на српском о овој теми.

На интервју је најпре пристао, да би га дан касније преко секретарице отказао, уз напомену да овај функционер Српске напредне странке за разговор нема времена у наредним недељама.

„Голубица“ без крила

Бач и Вуковар на почетку 21. века спајала је и скела, чинећи тако раздаљину између два града далеко мањом него да се копненим путем тражи мост на Дунаву.

Договором општинских руководстава, на сваких сат времена могло се прећи са једне обале на другу.

„Људи из пограничних места били су везани за Вуковар – послом, школом.

У Бач су долазили само по лична документа, а Вуковар им је био центар света, место где су се школовали, радили и продавали своје производе на пијаци.

Та граница уопште није људима важна – важно је да дођу тамо где су пошли“, каже Богуновић.

Када је 2010. године из Холандије стигао ферибот вредан милион и по евра, њиме су на хрватску обалу прешли председник Србије Борис Тадић, војвођански премијер Бојан Пајтић, министар Божидар Ђелић.

Три године касније, саобраћај је заустављен – Хрватска је ушла у Европску унију, а Београд и Загреб нису успели да се договоре о наставку овог пројекта који је од животног значаја за локално становништво.

„Људи сада морају да путују 80 километара около да би дошло до родбине, пријатеља, посла у Вуковару“, каже Богуновић.

„Голубица“ је укотвљена у вуковарском пристаништу и спрема јој се продаја по почетној цени од око 400 хиљада евра.

Границу црта матица реке или катастар

Београд и Загреб сели су за преговарачки сто о границама са увећаним ентузијазмом после демократских промена у Србији, 5. октобра 2000. године.

Помак после десетак састанака није познат јавности у Србији и Хрватској.

Приликом последњег сусрета у фебруару 2018. године, председник Србије Александар Вучић и председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић дали су рок од две године да се постигне договор о границама

Радојко Богојевић био је помоћник министра спољних послова за билатералне односе и водио је део Мешовите комисије за границе са суседима 2001 – 2002. године.

„Хрватска је од старта инсистирала на граници по катастарским књигама из времена Аустроугарске.

Југославија, а сада и Србија, жели границу по међународним правилима на реци – средином њеног пловног тока“, појашњава Богојевић за ББЦ на српском.

Проблем ствара чињеница да је Дунав променио свој ток у правцу од истока ка западу, док катастарске границе иду старим током Дунава.

„Уколико би граница била по катастарским књигама, она би више пута пресецала Дунав.

У пракси, то би значило да би међународни бродови морали да мењају заставу више пута како мењају територијалне воде.“

Богојевић објашњава да је модел за који се залаже Србија већ примењен у случајевима дунавске границе Аустрије и Немачке, Румуније и Бугарске, Мађарске и Словачке.

Главни разлог за изостанак договора, овај дипломата види у чврстим ставовима обе стране, где ниједна није спремна да попусти.

„Нисам велики оптимиста да ће се то променити – вероватно ће се решење тражити на арбитражи.“

Решење на арбитражи о међусобној граници тражиле су и Словенија и Хрватска.

Иако су заједно ушле у процес, две државе нису заједно и изашле из њега – Хрватска не признаје одлуку јер сматра да је Словенија непримерено покушала да утиче на одлуку судија.

Богојевић каже да је једна ствар, ипак, била заједнички интерес Београда и Загреба.

„Наш аргумент је увек био, а делила га је и хрватска страна, да живот грађана са обе стране реке треба да се одвија нормално – и тако је у највећој мери и било.“

За корак даље од српско-хрватске „нормалности“ биће, чини се, ипак потребно решење са стране јер га заинтересоване стране нису пронашле ни после готово две деценије трагања.

Извор ББЦСрбија