Karađorđević koji je umesto krune obukao ludačku košulju

Foto: Wikipedia/Pinterest

Karađorđević čija se sudbina odigrala kao u najluđem filmu, ostavio je veliki pečat na srpski narod, pa se i dan danas o njemu govori.

Tokom povlačenja srpske vojske sa Mačkovog kamena, princ Đorđe Karađorđević je, isukane sablje, poveo na juriš posustalu jedinicu i preokrenuo tok borbe. I pored toga, njegov životni put opisivan je i tumačen na razne načine.

Pristalice njegovog brata, kralja Aleksandra, bile su mišljenja da je razlog njegovog boravka u azilu za umobolne tokom 1925. godine bila upravo njegova preka narav.

S druge strane, kritičari njegovog doba smatrali su da je kraljević Đorđe, kako je u narodu bio prozvan, bio žrtva spletki i apsolutne vladavine svog brata Aleksandra, koji je nasledio presto pošto je Đorđe abdicirao, okrivljen za smrt služitelja Stevana Kolakovića.

Ono što niko nije osporavao bio je nadaleko poznat patriotizam i lična hrabrost koji su ga krasili. Ponekad su ga poistovećivali sa “prezimenjakom” Markom ili srpskim voždom po kome je i dobio ime.

Anri Barbi, francuski novinar i dopisnik pariskog Žurnala opisao je u knjizi “Sa sprskom vojskom” kako je princ Đorđe upravo zahvaljujući svom požrtvovanju i ličnom herojstvu, preokrenuo tok jedne borbe u Prvom svetskom ratu. Evo kako je on video patriotizam princa:

„Kada je ranom zorom stigao iz Valjeva na konju, princ Đorše je obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije.

Kada se zaustavio na jednom brdu kako bi osmotrio šta se dešava, video je kako se srpske linije povijaju, neprijatelj je stigao skoro do same visine artiljerijskih baterija i situacija je u tom trenutku izgledala beznadežno.

Istovremeno, rezervni bataljon se nije pomerio, ostavši sakriven u nekom prevoju terena.

Ne oklevajući ni sekunde, Đorđe je podboo konja i u galopu jurnuo do bataljona. Stigavši tamo, našao je vojnike kojima je zapovednik pao u boju. Uzviknuvši “Za mnom … Ja ću vam biti zapovednik“, vojnici su na tren oklevali da poslušaju naređenje, jer nisu prepoznali princa, a onda je Đorđe isukao sablju povikavši:

„Vojnici, ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg kralja! Neka hrabri pođu za mnom!“

Sa princem na konju koji je hrabro krenuo ka neprijateljima, bataljon je, svi kao jedan, krenuo trčeći za njim. Kako je jurišao pravo prema neprijatelju, bio je na meti metaka usmerenih pravo ka njemu. Istovremeno, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ohrabrene, kreću na neprijatelja koji je najpre oklevao, a zatim i krenuo u povlačenje sa svoje strane.

Oslobođena artiljerija je ponovo otvorila vatru i nedugo zatim povratila izgubljen teren.

Ipak, u poslednjem trenutku, jedno zrno je pogodilo Đorđa i bacilo ga iz sedla. Kako bi utešio uplašene vojnike koji su mu pritrčali u pomoć, izgovorio je veličanstvenu rečenicu:

“Ne bojte se ništa, oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen! Nek “crknem”, ono nije ništa! Živela Srbija!”

Pukom srećom, metak koji ga je pogodio zaobišao je kičmeni stub i pogodio slabinu, a da nije oštetilo nijedan osnovni organ. Prema pisanju Barbija, ovo je bio drugi put od početka rata da je princ bio pogođen.

Netrpeljivost prinčeve braće prema njemu bila je ogromna. Čak su i komunisti imali više razumevanja za njega. Situacija se pogoršala posebno nakon smrti kralja Petra.

Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, falsifikovani su nalazi lekara u kojima je pisalo da je, između ostalog, neuračunljiv. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu. Međutim, knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat. Dobro upoznati sa nepravdom koja mu je naneta, Nemci su ga izbavili iz zatvora.

Po završetku Drugog svetskog rata, nova komunistička vlast je sve članove dinastije Karađorđević koji su bili u izgnanstvu proglasila državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ Đorđe mirno živeo u Beogradu mirno u slobodi kao penzioner. U poznim godina je oženio Radmilu Radonjić sa kojom nije imao dece.

Umro je u dubokoj starosti u Beogradu, 17. oktobra 1972. godine. Sahranjen je sa suprugom Radmilom na Oplencu kod Topole u zadužbini svog oca, crkvi sv. Đorđa.

POSTAVI ODGOVOR

Ostavite Vaš komentar
Unesite Vaše ime

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.