Како је Југославија писала и читала о катастрофи у Чернобиљу

FOTO: Pixabay

Много се у последњих недеља прича о фамозној мини-серији “Цхернобyл” која је само у року од пет епизода оборила све могуће рекорде телевизијских остварења до сада. Оцењена на ИМДБ-у као најбоља серија до сада, међутим изазвала је многе контроверзе, стога је це свет брујао о њој у једном тренутку. Наравно, лавина коментара се десила и на овим просторима о тобожњем присећању како се тада на то гледало. Неки кажу да није смело да се прича, а други причају како су имали знакове упозорења од тадашње државе. Влајко Ђоковић је у мају 1986. године за “Вен” написао сјајан чланак који дословно описује тадашњу атмосферу о катастрофи у Чернобиљу. Драгоцени Yугопапир је то сачувао од заборава, а Едитор га одатле у целости преноси.

Хаварија у нуклеарној електрани у Чернобилу изазвала хиљаду страхова од зрачења, а стручњаци тврде да су много опаснија зрачења која долазе од непотребних, и претјераних, рендгенских снимања и других медицинских испитивања…

Баук кружи Европом, баук радијације!

Какав и колики је страх након хаварије на нуклеарној електрани у Чернобилу најилустративније говори и овај детаљ. Некако у исто вријеме Турском је протутњао разоран земљотрес који је оставио иза себе пустош: 200 повријеђених, а око 50 хиљада становника, у неким провинцијама, остало је без крова, па ипак се нико није освртао на ову катастрофу, као да 5,7 степени Рихтерове скале није ништа. Чернобил је донио три мртва и око 200 повријеђених, па ипак Европом влада паника. Чак и лаицима је јасно да нуклеарни реактори акумулирају огромне количине радиоактивности у гориву које користе. Радиоактивност се ствара за вријеме цијепања атома урана или плутонијума.

Она је значи исте врсте као код експлозије “А” бомбе, али је састав другачији. Још је такође значајно: код “А” бомбе присутни су примарни фрагменти фисије и то у тренутку експлозије. Већина су нуклеиди кратког вијека трајања, који се накнадно претварају у оне с дужим временом дезинтеграције.

У реакторима се, међутим, стално гомилају нуклеиди, због чега је број нуклеида с дужим временом распадања већи од оних који се брже распадају. Другим ријечима, радиоактивност је послије годину дана, након хаварије, иста као мјесец дана послије експлозије атомске бомбе.

Боље упућени знају све ово и отуда паника, страх, готово патолошки страх од сутрашњице која може донијети различите болести. Отуда и опрез и мјере предострожности и сва штета проузрокована бацањем озрачених пољопривредних производа, која се у Италији процјењује на више од 200 милијарди лира (хиљаду лира – 250 нових динара). Колике су штете у нашој земљи, још се не зна, али да су изузетно велике у то не треба сумњати.

Информација са задршком

Паничном страху свакако је допринијела и информација са задршком: тек трећи дан послије хаварије у Чернобилу процуриле су прве штуре вијести, једна оскуднија од друге, што је, без сумње, повећало страх и панику на свим свјетским меридијанима, па је апсолутно тачна духовита опаска која се чула ових дана како је било боље контролисати технологију него информацију. Уз пуно поштовање свих мјера предострожности, с којима се у доброј мјери ових дана и претјерује, људи који су професионално дневно изложени радијацији тврде како опасност ипак није толико велика као што се мисли. Прије свега, осим природних зрачења, стално су присутна и она вјештачка, као што је рад са медицинским апаратима, радарима, па чак и гледање телевизије значи зрачење. И то свакодневно!

Рендген-апарат, радиоизотопи, научне методе као што су радиоренографија, разне врсте сцинтиграфије, такозвани ЦТ (компјутерска томографија, код које се помоћу компјутера даје комплетна слика пресјека тијела са свим компјутерским обрађеним подацима) велика су помоћ у модерној медицини, али и латентна опасност од зрачења.

– Рендгенолог, који код прегледа често мора, снимајући srcе, желудац или плућа да буде директно под ударом снопа рендгенских зрака свакако је добрано изложен радијацији. Та радијација је неупоредиво већа од оне којој смо сви изложени послије хаварије на нуклеарној електрани – каже пуковник примаријус доктор Живојин Савчић, начелник рендгенског одјељења сарајевске Војне болнице. Какве су и колике дозе опасне по живот и здравље? Сматра се да је доза од 500 рендгена, ако се прими одједном, смртоносна, међутим, све то зависи од дужине трајања, зрачења и других околности. Исто тако зна се да дозе од око 50 рендгена, или нешто мање, озбиљно угрожавају здравље и проузрокују различите опаке болести. Ако се каже да се ових дана, бар у нашим крајевима, оперисало са дозама између 50 и 120 милирендгена, што је хиљаду пута мање од 50 или 120 рендгена, онда је јасно да претјераној паници нема мјеста.

Но, можда је све ово што се догађало прилика да се послуша и једна порука искусних љекара и стручњака који се све чешће сусрећу са беспотребним рендгенским снимањима која, разумљиво, штете здрављу и опасна су.

– У дугогодишњој пракси сретао сам се са безазленим обољењима, или пролазним слабостима, код којих сам морао да пацијента снимам, јер је тако захтијевао његов љекар. Млад, необучен љекар, често и медицински недовољно оспособљен, чим није у стању да утврди дијагнозу шаље пацијента на рендгенско снимање, и, разумљиво, он је непотребно изложен зрачењу. С друге стране, и пацијенти захтијевају снимање, не водећи рачуна, усљед необавијештености, о посљедицама. Наравно, некада, код тешких обољења, карцинома, на примјер, мора се вршити чешће снимање, али то је бирање од два зла мањег, но има мноштво примјера када се пацијенти шаљу на снимања без икакве потребе – каже доктор Савчић.

Мјере заштите

Илустрације ради, он помиње како је пацијент код снимања кичме изложен зрачењу од 500 милирендгена на сат, што није безазлено. Исто тако код снимања srcа, бубрега, крвних судова методом ангиографије, снимања дуже трају, некада и сат-два, па је зрачење знатније и, јасно, опасност је присутна. Различите интервенције (дилатације – ширење крвних судова, или емболизације – затварање крвних судова код карцинома бубрега, на примјер) захтијевају дужа снимања, па је зрачење за толико дуже и веће. Стручњаци тврде како обичан рендгенски снимак проузрокује зрачење од готово занемарљивих 0,1 милирендгена, али већ метод иригографије, или поменуте ангиографије, значи и зрачење од један читав рендген на сат.

Опасност је, кажу јетко стручњаци, утолико мања јер је зрачењу изложен љекар, техничар, сестра и пацијент, док код зрачења, након нуклеарне хаварије, макар и минималног, изложени су милиони људи.

Ријечју, поруку љекара ваља слушати, а она гласи: “Што мање снимања, тим боље, јер није добро ако се акумулирају дозе чешћим снимањем”. Није наодмет поменути ни то да радиолози имају скраћено радно вријеме, знатно дуже годишње одморе него други љекари, а све ради превентивног дјеловања. Уосталом, и максимално дозвољена доза зрачења за њих износи 250 милирендгена за мјесец. Због тога се мора ићи на систематски преглед, а, кажу стручњаци, крвна слика је један од најбољих доказа стања озрачености. И, на крају да поменемо: све мјере су старе, јер се сматрало да нове нису довољно познате ширем броју читалаца.