БРАНИСЛАВА СПРЕМО: ОНА И ЈА

Познајем једну младу жену која се зове као ја.

Она и ја, осим истог имена, немамо ништа више заједничко.

Добро, не баш ништа.

Обе смо округле. И не видимо баш добро на једно око. Да! Обе живимо на селу.

И то је то. Ту се свака сличност између нас две завршава.

Ја сам мајка.

Она није. Никада није желела децу.

Ја сам супруга. У браку сам 10 година. Удала сам се са 24 године и никада се нисам покајала.

Она није удата. Тако нешто не пада јој на памет. Сматра да јој муж није потребан. Мушкарци су за њу нужно зло. Мисли да сам се ја удала сувише рано. Сматра моју удају крајње непромишљеним поступком.

Ја сам наставница. Одабрала сам свесно да радим овај посао. Мислим да је мој посао озбиљан, одговоран и диван.

Она не може да разуме како једна нормална особа може цео свој радни век да проведе радећи у просвети. Каже да би за њу то била казна. Нешто као доживотна робија. И то робија са врло мало новца.

Ја сам оптимиста. Трудим се да у свему што ми се дешава пронађем нешто лепо и добро, и да ме то лепо води ка нечему још лепшем. Осмехом се борим.

Она је намћор. Намргођена прзница! Пуна је предрасуда и језик јој је бржи од памети.

Волим да живим на селу. Волим што имам своје двориште и башту. И воћњак у башти. И купус. Краставац и паприку. Моје цвеће волим и траву.

Копам. Заливам. Косим. Чупам. Садим. Сејем. Пресађујем. Сакупљам лешнике. Кољем пилиће.

Правим зимницу. Ложим ватру. Могу и да окречим. Орезујем. Чистим.

Све то волим и уживам док радим.

Она се греје на струју. Неће да ложи. То је прљаво и није практично. Башту не подноси. Не види разлог да сади башту , када може све да се купи. Данас то бар није проблем! Плаћа човека да јој коси двориште. Неће да се мучи.

Зимница је, каже, остала у прошлом веку, где јој је и место. И то ће да купи.

Довољна јој је казна што уопште живи на селу. То што живи на селу, не значи да треба да живи село.

Мисли да сам ја блесава.

Да узалуд трошим енергију и време. Не знам да уживам у животу.

Ја волим кафану. И да платим музику. Душу када ми дирне песма, ја певам из свег гласа. Весељак сам.

По њенон мишљењу, кафане су пасее. Извикане. Задимљене су и пуне пијаног, унезвереног света. У кафану не иде јер сматра да нису на њеном нивоу. Онај ко пева у кафани за њу је посебна врста циркусанта. Глупан.

Кафу не пије, штети желудцу.

Не једе месо.

Иде свакога дана на ѕогинг.

Не јавља се комшијама . Сматра их смарачима.

Не слави ништа. Не иде на славља.

Новац јој је важан. Прилично је шкрта.

Прати модне и гастрономске трендове.

Једе зато што мора, а не зато што воли.

Прорачуната је и неосетљива на патње других.

Мрзи да кува! Нарочито не подноси да прави колаче и торте. То је излуђује!

Не воли сладолед!

Зима је такође на њеном списку ствари под НЕ, НИКАКО! Мада, мислим да јој ни летња жега није блиска.

А што воли да наређује другима! Воли да се пита за све! Прави је контрол манијак!

Чудна особа. Тешка.

Све у свему, ми смо два различита света.

Она је све оно што ја никада не желим да постанем. Све оно чега се ја бојим! Све оно што се трудим да не постанем!

Она је као нека мала, хистерична и намргођена особица! Није племенита и саосећајна! Само машта да некуд оде. Да побегне на море! Еј! Да прода све и на море да оде!

Из неког чудног разлога, ја је волим. И она подноси мене.

Привржена ми је.

Не виђамо се често. Срећом.

Када се сретнемо, ми се свађамо. Кољемо се. Убеђујемо. Осуђујемо се.

Што смо старије, виђамо се све чешће. Она би волела да дође неколико пута недељно, али ја је држим на дистанци. Волим је, али лакше ми је када није у близини.

Коки и Петар је не воле. Када се појави, најчешће је игноришу и увек одахну када оде.

Она је неодвојиви део мене.

И срам вас било, господо, ако помислите да ОНА и ја имамо још нешто заједничко осим стаса и слабог вида! Јер то никако није тачно!

То не може да буде!

И тачка!