BRANISLAVA SPREMO: GREŠKA!

0
240

Postoji jedan put. Put težak i neizvestan.

Put krivudav i strm, kojim svako od nas, kasnije ili pre, mora poći.

Put neophodan.

Put na kojem patimo i učimo.

Kada i zašto će te poći njime, zavisi od mnogo faktora.

Ali pre nego što krenete, morate biti spremni da na to da će te na ovom putu sigurno posrtati i često padati.

Da će te puzati i ustajati.

Možda će biti neophodno i da kopate malo. Da se preznojite i prenerazite.

Ali što dalje budete išli, što se više namučite, na kraju će te se osećati bolje.

Ne mislim na kraju puta, nego na kraju putovanja.

Jer ovaj put je poseban. On nema kraj.

To je put u središte sebe.

Na ovom putu je sigurna samo jedna stvar : nekoliko puta će te kretati, dok jednom, konačno, ne odete onoliko daleko koliko je to neophodno.

Nophodno da shvatite i prihvatite sebe.

Da odrastete.

Da se pomirite i posvađate sa sobom.

Da zavolite pravog sebe.

„Svog jedinog sebe“.

Mnogo puta sam kretala i odustajala.

Jednom nisam imala dovoljno godina. Jednom mi je falilo vremena. Jednom sam se bojala. Jednom me baš bilo briga za ovaj put! Jednom sam bila srećna, pa me takođe nije bilo briga.

Nekoliko puta sam bila umorna.

Ali svaki put sam znala da ću se morati vratiti. Jer ovaj put je neminovnost.

Kiša je padala svu noć. To je bila noć nakon jednog burnog i neverovatno tužnog dana. Noć posle jednog teškog dana, kada sam se rasula kao šaka pirinča.

Posle dana kada sam prvi put ponižena kao čovek.

Elem, te noći sam se uputila u središte sebe.

Da otkrijem kako i zašto se sve dogodilo. Jesam li zaslužila sve što mi se desilo? I što je još važnije, čime i kada sam to zaslužila?

Odmah na početku me je sačekao strašan vetar, pun pitanja i neizrečenih reči. Udarale su mi u lice i grudi.

Nisam odustala. Grabila sam dalje, još većom snagom.

Sretala sam na tom putu razne ljude. Bivše i sadašnje prijatelje. Članove porodice. Začudila sam se koliko ih je! Neki su bili nasmejani. Neki su me gledali ispod oka.

Sretala sam sve moje izgubljene snove i nade. Pozdravljala su me sva moja izneverena očekivanja. Moja neispunjena obećanja data sebi i drugima. Moji sitni poroci i ružne navike.

Trčala sam pored staza mog detinjstva i mladosti.

I vrlo brzo sam shvatila da se spotičem na nešto, kao kada se spotaknete o kamen.

Spoticala sam se o svoje greške.

Male i velike. Greške na koje sam davno zaboravila. I na one kojih se sećam. Na sve one za koje nisam ni smatrala da su greške onda kada sam ih činila. Na one koje nikada nisam ni učinila, a planirala sam.

Sve greška za greškom.

Pod ruku sa svakom mojom greškom, išao je i moj valjda urođeni strah da ne napravim neku veliku grešku. I moj drugi strah – da ću negde, nekada, zbog nekoga izgubiti svoju slobodu uma i duha.

Smejali su mi se u lice.

Zvuči kontradiktorno?

I meni je delovalo. Ali nisam htela nazad. Morala sam shvatiti sve.

Shvatila sam da sam u životu mnogo grešila i da ja svakako nisam od onih finih, dobrodušnih i uvek ispravnih osoba koje nikada, ili vrlo retko greše.

Nisu to bile neke velike i životno važne greške. Ništa smišljeno.

Ali nisu greške povrće, pa da važemo koliko su teške. Greška je greška.

Shvatila sam da, duboko, u središtu mene, postoji jedan stari strah: da svojim delanjem ne povredim drugu osobu. I upravo taj strah, i ta želja da radim sve kako treba, često su utirali put mojim greškama. Ja sam mislila da radim ispravno, uvek. Bila sam ubeđena u to! Jer sam želela da tako bude.

Ne znam tom strahu poreklo i smisao. Ali dokučiću ga neki drugi put.

Moje slobode su moj sledeći kamen spoticanja. Da živim, mislim i govorim isključivo onako kako ja smatram da treba.

Ovo je veliki blagoslov i veliki teret. Mora da vam se potkrade neka greška. Možda ne često, ali svakako će ih biti.

Sa puta sam se vratila umorna i preporođena. Otvorenih očiju i osnažena.

Jedva sam ga preživela.

Uvidela sam da svi greše i da se mi ljudi učimo isključivo na svojim greškama. Nikada na tuđim. Nažalost.

Uvidela sam da nikada nije kasno da zatražimo oproštaj i da oprostimo.

Da treba da se trudimo da živimo punim plućima, i da prihvatimo i shvatimo i svoje i tuđe greške. Jer svi grešimo.

Tako je bilo od kad je sveta i veka. Tako će zauvek i ostati.

Nisam došla do kraja puta u središte sebe.. To, verovatno, nije ni moguće. Ipak, idući put ću poći pripremljena. Znaću šta tražim.I samim tim, biće mi lakše.

Jer teško je svako putovanje sa kojeg se vraćamo promenjeni i samosvesni.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.