БРАНИСЛАВА СПРЕМО: ГРЕШКА!

Постоји један пут. Пут тежак и неизвестан.

Пут кривудав и стрм, којим свако од нас, касније или пре, мора поћи.

Пут неопходан.

Пут на којем патимо и учимо.

Када и зашто ће те поћи њиме, зависи од много фактора.

Али пре него што кренете, морате бити спремни да на то да ће те на овом путу сигурно посртати и често падати.

Да ће те пузати и устајати.

Можда ће бити неопходно и да копате мало. Да се презнојите и пренеразите.

Али што даље будете ишли, што се више намучите, на крају ће те се осећати боље.

Не мислим на крају пута, него на крају путовања.

Јер овај пут је посебан. Он нема крај.

То је пут у средиште себе.

На овом путу је сигурна само једна ствар : неколико пута ће те кретати, док једном, коначно, не одете онолико далеко колико је то неопходно.

Нопходно да схватите и прихватите себе.

Да одрастете.

Да се помирите и посвађате са собом.

Да заволите правог себе.

„Свог јединог себе“.

Много пута сам кретала и одустајала.

Једном нисам имала довољно година. Једном ми је фалило времена. Једном сам се бојала. Једном ме баш било брига за овај пут! Једном сам била срећна, па ме такође није било брига.

Неколико пута сам била уморна.

Али сваки пут сам знала да ћу се морати вратити. Јер овај пут је неминовност.

Киша је падала сву ноћ. То је била ноћ након једног бурног и невероватно тужног дана. Ноћ после једног тешког дана, када сам се расула као шака пиринча.

После дана када сам први пут понижена као човек.

Елем, те ноћи сам се упутила у средиште себе.

Да откријем како и зашто се све догодило. Јесам ли заслужила све што ми се десило? И што је још важније, чиме и када сам то заслужила?

Одмах на почетку ме је сачекао страшан ветар, пун питања и неизречених речи. Ударале су ми у лице и груди.

Нисам одустала. Грабила сам даље, још већом снагом.

Сретала сам на том путу разне људе. Бивше и садашње пријатеље. Чланове породице. Зачудила сам се колико их је! Неки су били насмејани. Неки су ме гледали испод ока.

Сретала сам све моје изгубљене снове и наде. Поздрављала су ме сва моја изневерена очекивања. Моја неиспуњена обећања дата себи и другима. Моји ситни пороци и ружне навике.

Трчала сам поред стаза мог детињства и младости.

И врло брзо сам схватила да се спотичем на нешто, као када се спотакнете о камен.

Спотицала сам се о своје грешке.

Мале и велике. Грешке на које сам давно заборавила. И на оне којих се сећам. На све оне за које нисам ни сматрала да су грешке онда када сам их чинила. На оне које никада нисам ни учинила, а планирала сам.

Све грешка за грешком.

Под руку са сваком мојом грешком, ишао је и мој ваљда урођени страх да не направим неку велику грешку. И мој други страх – да ћу негде, некада, због некога изгубити своју слободу ума и духа.

Смејали су ми се у лице.

Звучи контрадикторно?

И мени је деловало. Али нисам хтела назад. Морала сам схватити све.

Схватила сам да сам у животу много грешила и да ја свакако нисам од оних финих, добродушних и увек исправних особа које никада, или врло ретко греше.

Нису то биле неке велике и животно важне грешке. Ништа смишљено.

Али нису грешке поврће, па да важемо колико су тешке. Грешка је грешка.

Схватила сам да, дубоко, у средишту мене, постоји један стари страх: да својим делањем не повредим другу особу. И управо тај страх, и та жеља да радим све како треба, често су утирали пут мојим грешкама. Ја сам мислила да радим исправно, увек. Била сам убеђена у то! Јер сам желела да тако буде.

Не знам том страху порекло и смисао. Али докучићу га неки други пут.

Моје слободе су мој следећи камен спотицања. Да живим, мислим и говорим искључиво онако како ја сматрам да треба.

Ово је велики благослов и велики терет. Мора да вам се поткраде нека грешка. Можда не често, али свакако ће их бити.

Са пута сам се вратила уморна и препорођена. Отворених очију и оснажена.

Једва сам га преживела.

Увидела сам да сви греше и да се ми људи учимо искључиво на својим грешкама. Никада на туђим. Нажалост.

Увидела сам да никада није касно да затражимо опроштај и да опростимо.

Да треба да се трудимо да живимо пуним плућима, и да прихватимо и схватимо и своје и туђе грешке. Јер сви грешимо.

Тако је било од кад је света и века. Тако ће заувек и остати.

Нисам дошла до краја пута у средиште себе.. То, вероватно, није ни могуће. Ипак, идући пут ћу поћи припремљена. Знаћу шта тражим.И самим тим, биће ми лакше.

Јер тешко је свако путовање са којег се враћамо промењени и самосвесни.