BRANISLAVA SPREMO: Nemoj slučajno da je nekome od vas palo na pamet da ove godine ne dođe na slavu!

0
337

I JOŠ SE PRIČA O TOM…

Na graničnom prelazu Bački Vinogradi, između drage nam Srbije i susedne Mađarske, kroz prozor sam uredno pružila pasoše cariniku. Pogledao ih je, zatim je pogledao nas u autu i nasmejao se. ( Mislim se, mogu misliti na šta ličimo posle celodnevnog kupanja i plazanja po mađarskoj banji, kada nam se carinik smeje u lice)

Zatim me je dotični gospodin iznenadio rečima:

„I ? Šta ima u Bukinu?“

„Nema šta nema“, odgovaram ja.

„Izvinite, a odakle znate za Mladenovo?“

„E kad sam ja izlazio u Mladenovo! Naročito za slavu sela! To je bilo nešto!“

“ Baš lepo! Pa, prijatno gispodine!“

Eto tako. Tamo negde na severu Bačke, postoji neko ko se još sa osmehom seća i priča o slavi u Mladenovu. To je bilo dovoljno da se i ja nasmejem. I zamislim.

„Koka, eto, sad će slava!“

Ne znam od kada se obeležava slava u Mladenovu, ali sećam se slavskih događaja još od malena. Ne znam, takođe , zašto mi te dane uopšte nazivamo SLAVA, a ne vašar ili kirbaj kao svi drugi.

Ali znam da je Mladenovo nekada bilo poznato po događajima vezanim za avgustovske dane kada se proslavlja slava našeg sela.

Nekada smo mi u selu ove dane nazivali Dani kolonizacije i proslavljali smo ih svake godine, drugog vikenda u avgustu. Slavio se dan kada su kolonisti iz Bosne došli u Bukin.

Dani kada je nastalo Mladenovo.

Nešto kasnije, ovoj proslavi pridružilo se obeležavanje 2. avgusta, kada je Sveti Prorok Ilija, crkvena slava.

Tako mi u Mladenovu već decenijama proslavljamo. Spojili smo nespojivo, i našli način da se opustimo. Da dođemo u selo u kojem smo rođeni. Da jedemo, pijemo i pevamo preko svake mere.

Da se radujemo. Igramo. Da dočekujemo goste.

Da se pobijemo. Da polupamo pola kafane .

Poslednjih godina ova naša proslava sve slabije podseća na one nekadašnje slavne proslave.

Ljudi je sve manje. Sadržaja takođe. Neka čamotinja se uvukla u ljude.

Ne znam zašto je to tako.

Verovatno je više udruženih razloga dovelo do toga da avgustovski dani u Bukinu postanu samo bleda kopija onih nekadašnjih slava.

Možda je takva vrsta proslava postala neprihvatljiva.

Možda narod nema novca, pa mu nije do slavlja.

Možda smo se pokondirili, pa nas je sramota da dođemo za slavu u ovo selu u kojem smo odrasli.

Možda nemamo volje ni želje da sedimo na klupama i pod šatorom i pijemo piće sa drugovima iz detinjstva.

Možda mi ni nemamo drugove iz detinjstva.

Možda ćemo radije te dve – tri večeri provesti ispred malih ekrana nego da se cimamo po selu.

Biće da je od svega po malo .

Dok sam bila dete, devojčica i devojčurak , za mene je seoska slava zaista bila nešto posebno.

Tu sam prvi put u životu videla Luna – park!

Prvi put sam videla veliki ringišpil i vozila se na njemu. Cela konstrukcija je bila ofarbana plavom bojom. Iako ne podnosim brzu vožnju, i iako mi se zavrti u glavi pri samoj pomisli da se nekoliko minuta vrtim na ringišpilu, hrabro sam sedala da se vozim, da bih dobila nagradnu vožnju.

Osim toga, bojala sam se da bi moja tadašnja simpatija pomislila da sam neka kukavica ukoliko se ne bih popela na taj nesretni ringišpil. E to bi me dotuklo! Vozaj se Branka, makar umrla! Kud svi Turci tud i mali Mujo!

Na slavi sam prvi put dobila balon punjen helijumom. U mom sećanju i sada jasno živi slika tog balona.

Bio je u obliku Sare Kej. Koštao je čitavo bogatstvo. Deda i ja smo šetali, i sećam se da je negde kod sadašnje Žarkove prodavnice stajao čovek koji je prodavao balone! Držao je u ruci uzicu na kojoj je bilo privezano nekoliko balona.

Deda je video kako ih gledam. Nije imao dovoljno novca kod sebe da plati balon. Kupio mi je sladoled, seo me na klupu i rekao:

„Mila moja dedina, sedi ti ovde, ide deda kući po pare da ti kupi balon!“

To je bila sreća!

Nikada posle niko mi nije kupio balon sa helijumom.

Na toj slavi sam prvi put videla šećernu vunu u duginim bojama.

Prvi put sam sedela pod šatorom.

Prvi put sam probala pečeno kestenje.

Prvu put sam očupala obrve i našminkala se da budem lepa za slavu.

Prvi put sam obukla suknjicu i uvijala kosu.

Prvi put sam sa slave došla kući u 6 sati izjutra.

Prvi put sam mislila da sam mnogo važna kada sa drugaricama prođem kroz centar sela.

Nije bilo šanse da moje drugarice i ja ne budemo u Mladenovu za slavu. Kakvo more i godišnji odmori! Slava je važna.

Volela sam slavu i zbog toga što je Mladenovo bilo živo tih dana. Reka ljudi slivala se sa svih strana u centar sela. Svi oni ljudi koji imaju ikakve veze sa ovim selom, tih dana su dolazili u Mladenovo. Kod roditelja. Kod kumova i prijatelja. Kod školskih drugova.

Susretali smo se po centru, nasmejani i srećni što možemo da se vidimo i družimo bar tih nekoliko dana godišnje.Buka, muzika , dreka, po neka pojedena pljeskavica kod Baje i društvo bili su dovoljni da se ludo provedemo.

Novca smo imali vrlo malo. Nekada ni malo. Ne sećam se da nam je to smetalo. Nije nam smetala ni kiša koja često pada baš tih dana.

Ni blato koje ta ista kiša napravi u celom selu.

Komarci nam nisu smetali.

Ni sva ona užasna gužva u Buri nam nije smetala.

Loše stolice i rasklimani stolovi takođe su bili nevažni.

Imali smo mlado srce i otvorenu dušu. I to je bilo dovoljno da budemo srećni.

Godine promenu čoveka. Naravno. Imam utisak da kako odrastamo mi zaboravljamo stvari koje su nam bile važne i pričinjavale nam zadovoljstvo.

Možda se zato sada manje smejemo. Možda smo zato sada ređe srećni.

Što se slave tiče , ja sam i dalje ona Branka što uparađena stoji ispred kuće i čeka Smiljanu i Leluš da naiđu.

Ona ista Branka koja se nervira što ostatak društva kasni, jer nigde nećemo sesti i sigurno ćemo propustiti nešto jako važno.

Ona smešna Branka koja sa Jojom, Dadom i Ivanom paradira od centra do Bure sto puta u toku večeri i peva na sav glas.

Ona blesava mala Branka koja plače bar tri puta u toku večeri jer je pogodila pesma.

Ona Branka koja sa Micom, Veljom, Kokijem, Nemanjom, Tajom, Dikom,Pipicom i Lukom obilazi sve šatore, kafane i kafiće koji postoje u selu.

Koja ostaje do fajronta!

Koja se zvonko smeje i vozi tuđi bajs u šest ujutru.

Koja je popila hektolitar svega, ali ipak nagovara ostale da popiju bar još kafu u zlo doba.

Koja plaća muziku.

Ona neumerena, flekava i blatnjava persona koja se vuče kući kao prebijeno pseto srećna i zadovoljna što je provela ludu noć na slavi.

Prema tome, nemoj slučajno da je nekome od vas palo na pamet da ove godine ne dođe na slavu!

Ponesite osmehe. Mlada srca. Stare cipele.

Podsetite se. Prošetajte. Nije teško.

I nemoj da mi se snebivate! Znamo se!

Kako ja da ostanem mlada i luda ako se svi vi povučete i opametite?

Svi vi koje želim da vidim.

JESMO SE RAZUMELI? ?❤

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.