„Ono čega se ubice plaše su obavezno psihijatrijsko lečenje i medicinske mere koje se prema njima mogu primenjivati do kraja života. Jedna od njih je hemijska kastracija za silovatelje i pedofile“, rekli su prof. dr Dragana Bataveljić sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu i mr Ratomir Antonović sa fakulteta „Konstantin Veliki“ u Nišu, prenosi Politika.

Osuđenicima za krivična dela protiv polne slobode u mnogim zemljama se umanjuje dužina trajanja kazne zatvora ukoliko pristanu na hemijsku kastraciju. Niko ne može biti prisilno kastriran, već samo uz izričiti pristanak, ali bi u tom slučaju kazna bila blaža.

„Princip hemijske kastracije je zastupljen u nekim evropskim zemljama, kao što su Nemačka, Češka, Slovačka, dok je u Poljskoj kastracija obavezna, ukoliko je žrtva mlađa od 15 godina. U slučaju odbijanja, osuđenik se upućuje na obavezno psihijatrijsko lečenje. U Moldaviji se svaki osuđeni pedofil hemijski kastrira, nezavisno od njegovog pristanka, dok je u Rusiji ova kazna obavezna za učinioce krivičnih dela prema osobama mlađim od 14 godina. U Makedoniji se ovi zločinci dobrovoljno izlažu medicinskom tretmanu smanjenja seksualnog nagona, uz umanjenje kazne zatvora. U slučaju da ponovo počine zločin, tada se kod njih obavezno primenjuje hemijska kastracija„, naveli su dr Bataveljić i mr Antonović na naučnoj konferenciji „Odgovornost i sankcija u krivičnom pravu“ u organizaciji Udruženja za međunarodno krivično pravo.

Navodeći niz argumenata protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora, uz uvažavanje inicijative fonda koji nosi naziv ubijene devojčice Tijane Jurić, naglasili su da se ta kazna može staviti u isti rang sa smrtnom kaznom.

„Izricanjem doživotne robije, osuđenik doživljava građansku smrt. On gubi sva prava, kao i eventualnu mogućnost da se ponovo adaptira u društvo. Njegov život se svodi na puko egzistiranje van socijalne i porodične sredine, u iščekivanju samrtnog časa„, rekli su sagovornici za Politiku.

S obzirom na to da se kazna doživotnog zatvora smatra izvršenom kada nastupi smrt osuđenika, ukoliko nije došlo do uslovnog otpusta, onda je jasno, navode krivičari, da doživotna robija za jednog ubicu može da traje nekoliko godina, a za drugog nekoliko decenija. U svetu su zabeleženi slučajevi da su osuđenici na doživotnu kaznu veoma brzo po prijemu u zatvorsku ustanovu izvršili samoubistvo.

Osim toga, kod ove grupe osuđenika postoji veliki rizik od bekstva, kao i od ubistva drugih zatvorenika i stražara.

Podsetio je na podatak da jedan osuđenik državu košta od 14 do 15 evra dnevno, pa je postavio pitanje koliko će poreske obveznike u Srbiji koštati jedan doživotni osuđenik i koliko država ima gubitka po glavi svakog osuđenog.

Dr Bataveljić je naglasio da bi Srbija mogla da ima ozbiljan problem sa Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ukoliko se prihvati predlog da za neke najteže oblike krivičnih dela nema mogućnosti uslovnog otpusta. To bi predstavljalo kršenje člana tri Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

On smatra da bi se zločini nad decom mogli sprečiti uz bolji nadzor školskih i predškoslkih ustanova i njihove okoline, kao i edukacijom dece i maloletnika.