Nakon decenija propadanja srpske industrije hmelja, ova zelena „šišarka“, neizostavni sastojak svakog kvalitetnog piva, sve više raste na vojvođanskim njivama zahvaljujući odluci pojedinih pivara da otkupljuju domaći hmelj, da kvalitet piva stave ispred kvantiteta i posvete se zanatskoj proizvodnji ovog omiljenog pića na svim meridijanima planete.

Pivari kažu da je duša svakog piva upravo hmelj, a ukoliko je domaći, od autohtonih sorti, to mu daje aromu kakvu ne može da ima nijedno pivo brzo proizvedeno, napravljeno „preko noći“.

Srpski hmelj, čija tradicija uzgoja na ovim prostorima traje 250 godina, i dalje se najviše gaji u Bačkoj, u okolini Bačkog Petrovca, a nekada se izvozio širom sveta, od Nemačke, Engleske, do Amerike, a zabeleženo je da je stigao i do Japana.

U okolini Bačkog Petrovca bilo je pre jednog veka više od osam hiljada hektara pod ovom kulturom, kaže Rastislav Struhar, direktor jednog od najvećih uzgajivača hmelja u našoj zemlji.

„Tokom 250 godina duge tradicije, bilo je raznih uspona i padova kada je reč o hmeljarstvu“, kaže Struhar, ali ističe, ipak, da je na srpskim njivama, zahvaljujući uzgajivačima i stručnjacima, sačuvana čuvena autohtona sorta „Bačka“.

Devedesete godine u Srbiji, gotovo potpuno su uništile nadu da će na našim njivama ova biljka penjačica nastaviti da raste, te je postojala bojazan da će hmelj zauvek nestati sa naših polja. Međutim, proteklih godina, kaže Struhar, rastom potražnje i proizvodnje u malim zanatskim pivarama kao i pivarama koje imaju dugu tradiciju proizvodnje kvalitetnog piva, sve je više i površina pod hmeljom.

„Ove godine, berbu ćemo imati na oko osam hektara“.

Još su to, dodaje, počeci u obnavljanju nekada velikih površina u Srbiji pod ovom kulturom, a želja Struhara je da se hmelj „vijori“ na njegovim njivama na još 20, 30…i više hektara.

Inače, duga biografija gajenja ove biljke govori da ju je grof Andraš Hadik, austrijski feldmaršal i predsednik dvorskog ratnog saveta u Beču, doneo u Futog 1770. godine, a u to vreme, na svega 15 kilometara u Bačkom Petrovcu, već je postojala mala pivara. Akademik Jan Kišgeci, vodeći stručnjak za hmeljarstvo, podseća da je oduvek sudbina piva vezana za sudbinu hmelja, bez koga nije moguće napraviti ovaj napitak. Danas, sav hmelj uvozimo, osim onog koji se proizvodi već četvrt milenijuma u Bačkom Petrovcu.

„Upravo je ta tradicija doprinela da naučimo da stvaramo nove sorte, a srećom, sačuvan je sadni materijal, genetika“, kaže Kišgeci.

Profesor navodi da je reč o sortama hmelja namenjenim za proizvodnju visoko kvalitetnog piva, a kvalitet, kaže, danas nauka lako meri, a kupci ga prepoznaju. Bitno je, napominje, da se obnovi tradicionalno hmeljarstvo u Srbiji, jer postoje pivare koje zanima isključivo kvalitet.