Србија и Црна Гора: Репрезентација земље које нема

Последњи меч под истом заставом фудбалери Србије и Црне Горе одиграли су на Светском првенству 2006. у Немачкој, у тренутку када њихова земља увелико није постојала.

Јеврић, Ђорђевић, Гавранчић, Дудић, Крстајић, Станковић, Дуљај, Илић, П. Ђорђевић, Ергић и Жигић.

Последњи састав Србије и Црне Горе под заједничком заставом.

Био је 21. јун 2006, а противник Обала Слоноваче у утакмици без такмичарског значаја на Светском првенству у Немачкој.

У мају те године Црна Гора је на референдуму одлучила да даље иде сама и независност је проглашена 3. јуна.

Шест дана касније почело је 18. Мундијал.

На њему је учествовала и фудбалска репрезентација Србије и Црне Горе, тим који више није имао земљу.

И није се добро завршило.

Одбрана

Није добро ни почело – прву утакмицу под именом Србија и Црна Гора репрезентација је играла против Азербејџана у Подгорици.

Тих 2:2 из Подгорице многи љубитељи фудбала и данас куну, нарочито пораз у Бакуу од 2:1.

Након прилично неславних квалификација за Европско првенство у Португалу, на место селектора долази Илија Петковић и ствари крећу набоље.

Одбрана коју су чинили Гавранчић, Видић, Крстајић и Драгутиновић, са Јеврићем на голу је била нарочито ефикасна – на 10 мечева квалификација за Светско примљен је само један гол и то од Шпаније.

Тачку је поставио Матеја Кежман у седмом минуту против Босне и Херцеговине, голом којим се репрезентација пласирала на Мундијал први пут од 1998. године.

„Заједно смо били јачи“, каже за ББЦ на српском тадашњи селектор Илија Петковић, истичући да су квалификације одигране „застрашујуће“.

„Били смо заједно и то је дивна успомена, да је Црна Гора са Србијом била на Светском“.

Тадашњи репрензетативац и легенда Партизана Саша Илић такође истиче изузетно добре квалификације.

„Само један примљен гол и у групи смо били испред велике Шпаније, али све што смо ту направили је на Светском првенству пало у воду“, наводи Илић за ББЦ.

Референдум

Месец и кусур дана пред Мундијал грађани Црне Горе имали су задатак да одговоре на једно питање:

„Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“

Договор је био да излазност мора да буде преко 50% уписаних бирача и да одлуку о независности мора да подржи више од 55 одсто грађана.

Толико је и било, готово у човека – 55,5%.

Када се проценти преведу у људе, то је 230.711 оних који су били „за“ и 184.954 „против“.

Ипак, пошто су се Србија и Црна Гора заједно квалификовале на Мундијал, одлука ФИФА је била да ће заједно учествовати, иако је реч о две суверене државе.

Нешто слично догодило се на Европском првенству 1992. када је тим назван Заједница независних држава представљао покојни Совјетски савез.

У њему је било 12 од 15 бивших чланица СССР – без Естоније, Летоније и Литваније које су већ имале своје фудбалске савезе.

Ни они нису баш најбоље прошли – имали су један пораз и два ремија.

Ко ће да иде?

На питање шта памтите са Светског првенства у Немачкој, велика већина грађана би рекла – Зиданов ударац главом Матерација у финалу.

Онда би се вероватно уз болну гримасу присетили потопа против Аргентине, потиснутог у неке мрачне делове мозга.

Ту негде је и бура око путника у Немачку.

За Србију кажу да је земља седам милиона фудбалских стручњака, па се често дебатује ко треба или не треба да игра, нарочито кад се иде на Мундијал.

То је 2006. било нарочито актуелно – велику буру у јавности изазвала је одлука селектора Петковића да међу путнике уврсти свог сина Душана.

Због великог притиска Душан Петковић се пред првенство вратио кући.

„Да сам знао да ће Видић да се повреди и да неће моћи да игра против Аргентине и Обале Слоноваче, не бих ни у сну послао Душана кући“, каже Петковић за ББЦ.

„Морам то да кажем, неки новинари су ме прво наговарали да га поведем, а кад сам га повео онда је настао цунами ружних, тужних и неваљалих наслова“.

Због свега тога Србија и Црна Гора су и пре првог судијског звиждука имали играча мање, иако црвени картон уопште није морао да напушта судијски џеп.

Међу 22 фудбалера био само један Црногорац – Драгослав Јеврић.

Јеврић је рођен у Беранама, а после Мундијала је изабрао да игра за Србију, али га је селектор Хавијер Клементе држао на клупи.

Шест(ко)

Жреб је Србији и Црној Гори донео тешке противнике – Холандију, Аргентину и Обалу Слоноваче.

Петковић каже – то је била група смрти.

Како наводи, храбрио је играче, али су велики проблем биле повреде Видића, Крстајића и Драгутиновића.

„Кад направите добар темељ куће, она стоји добро“, каже Петковић.

„Повредом Видића и Драгутиновића више нисмо били та екипа… Видић је био стуб који је све држао“.

У првој утакмици Холандија је била боља голом Робена, након чега је уследио пораз од Аргентине 6:0.

„Имали смо добар меч против Холандије, могли смо и да победимо, али онда се појавила Аргентина са Тевезом и Месијем као резервама… Можете замислити шта нас је чекало“, каже Петковић.

Илић истиче да су Холандија и Аргентина велике репрезентације, али да „нико није очекивао да ћемо проћи тако како смо прошли“.

„Не кажем да ми нисмо имали квалитет, али смо играли против много озбиљнијих репрезентација чији је циљ био освајање тог Светског првенства.

„Ипак, сигурно да боли начин на који смо испали“.

На крају, Обала Слоноваче је у последњем мечу у историји Србије и Црне Горе – пре него што су „плави“ постали „црвени“ – била боља 3:2, иако су имали два гола заостатка.

„И Црна Гора можда памти то по добром, када је са Србијом била део Светског првенства… Не знам када ће то опет да јој се деси“, каже Петковић.

Аутор: ББЦ Неwс на српском