Како освојити срце емотивно недоступног мушкарца: ово је тајна дуге и срећне љубави без свађа

Девојчица која је покушавала допрети до очевих осећања сада је жена која покушава допрети до партнерових осећаја и оптужује га за све оно што није добила од оца. Дечак који се некад бранио од мајчиних осећања сада се брани од осећања своје партнерке, и даље остаје невидљив, неизражен, а све што зна јесте одвојити се од ње, баш као што се одвајао и од своје мајке.

Неки обрасци понашања у мушко-женским односима толико су учестали да их можемо назвати једном врстом клишеа. Један од таквих клишеја је понашање жене која покушава допрети до емотивно недоступног мушкарца и мушкарац који то на разне начине избегава.

Она жели комуницирати, а он не жели, него чека да проблем прође. Жена повезује све што зна и уме не би ли разумела проблем и створила неки смисао, а мушкарац се том повезивању упорно опире. Она стално мисли о њему или о њима, а он се искључује.

У том клишеу жена постаје агресивна, виче и оптужује јер не може ништа решити сама, а мушкарац у решавању неспоразума и проблема не учествује и постаје пасивно агресиван, не испуњава очекивања, води рачуна о „ја“, а не о „ми“. И тако, уместо у љубави, партнери постају повезани у агресији. А повезаност у агресији је као нека врста дроге – нема краја, стално тражи још јер никад ништа није рашчишћено, довршено, заборављено.

Мушкарац не види како је жени док се копрца у немоћи да ишта реши, а жена не види како је мушкарцу док чека да се она напокон смири. Иако обоје теже блискости, остају удаљени. Остају изнутра сами и повезују се само кроз свакодневне обавезе око дома, деце и осталога. Сваки њихов договор лако пропада, постаје предмет свађе, јер емотивни набој не нестаје, само искрсава на местима која се чине небитна – у свађама око даљинског управљача, ручка, шала и капе које дете тог дана треба или не треба носити… Тужно, али истинито.

Ово је свакодневица многих породица, иако и жена и мушкарац желе љубав, мир и слогу, ипак нешто друго „води игру“ и они се стално мимоилазе. А то што „води игру“ је прошлост: не само прошлост детињства и искустава у претходним везама, него и трансгенерацијска прошлост која се темељи на генерацијама девојчица које су покушавале допрети до емотивно недоступних очева и генерацијама дечака који су избегавали емотивно контролишуће или захтевне мајке.

Мушка улога, еволуцијски гледано, била је усмерена на прибављање хране и заштиту породице, а женска на подизање деце и бригу о дому. У сурово праисторијско време окрутност је била нужна. Да би мушкарци могли извршавати своју породичну улогу, морали су научити градити свој осећај моћи на затирању осећања, на одвајању. А код жена је управо супротно: да би могле бити добре и брижне мајке, морале су бити сензибилне и водити рачуна о што бољој повезаности.

Тако су генерацијама и генерацијама дечаци били одгајани тако да не показују осећања и не обраћају превише пажње на њих. То их је ускратило за разумевање себе и својих осећаја, као и за могућност стварања квалитетног емотивног контакта са својим партнеркама.

Осим што су одгајани тако да не придају важност осећајима, многи дечаци су имали мајке које су их превише штитиле, гушиле или су биле емотивно захтевне, а све то лако може резултирати одбојношћу према свему женском и емотивном, као према нечему што је компликовано, страно, неразумљиво и што је најбоље – избегавати.

Међутим, потреба за блискошћу свима нам је урођена и заправо је веома компликовано тежити блискости, а истовремено је избегавати. Решења овог типичног проблема која мушкарци имају су: или одржавати површне односе са више партнерки или бити са једном партнерком, али стално саботирати блискост из страха од губитка себе, од изложености и повреде. Не каже се узалуд да се супротности привлаче. Истина је да се и сличности привлаче јер то у однос доноси одређену лакоћу – разумевање, повезивање без страха од конфликта.

Међутим, супротности се привлаче јер у другима видимо оно што нам недостаје. Тако ће мушкарац који је осећања научио скривати и игнорисати, не знајући како и зашто, одабрати партнерку која је „сва пуна осећања“ Та се комбинација на почетку, у заљубљености зачињеној Хемијом, може чинити идеалном.

Али, ускоро, он ће почети да се осећа како му је њених осећаја превише, а она да јој је његових осећаја премало. Он ће се почети бранити од њених осећања, а она ће почети посезати за његовим осећањима. И све је логично: негде дубоко у себи он жели да жена види, чује и разуме њега и његова осећања, али их не зна и не може показати, а гледање, слушање и разумевање њених осећања то му не може надокнадити.

Након неког времена, све је опет на старом, само дубље и горе него раније. Девојчица која је покушавала допрети до очевих осећања сада је жена која покушава допрети до партнерових осећаја и оптужује га за све оно што није добила од оца. Дечак који се некад бранио од мајчиних осећања сада се брани од осећања своје партнерке, и даље остаје невидљив, неизражен, а све што зна јесте одвојити се од ње, баш као што се одвајао и од своје мајке.

Стазе љубави које су дуге вековима
Та обострана агресија – са женске стране активна, а с мушке стране пасивна – израста из немоћи. То је дечија немоћ за квалитетним повезивањем са првим објектима љубави – дечацима је то мајка, а девојчицама отац. Зато је онај клише – жена која се агресивно покушава повезати с мушкарцем и мушкарац који пасивно агресивно избегава повезивање – тако снажан.

Те комуникацијске стазе утабале су наше мајке и очеви, наше деке и баке, и тако уназад– до искона. То су познати неуронски путови, а одвикавање од њих, од повезивања кроз агресију, није нимало лако зато што агресија снажно повезује. Толико енергије иде против оног другог, а кад улажемо енергију у одређеном смеру, уз тај се смер вежемо. Не желимо себи признати да смо улудо улагали енергију, колико год нас то на крају остављало исцрпљенима.

Жени која годинама, на свакакве начине, лепе и ружне, покушава допрети до партнера, тешко се помирити с чињеницом да ништа не може учинити јер је емотивна (не)доступност мушкарца у његовим рукама. Ипак, ни то није сасвим тачно. Његова емотивна недоступност и њему је самом наметнута.

Једино што је у његовим рукама јест спремност на промену, на истраживање, спремност да почне учити разликовати своју партнерку од дотадашњих жена и спремност да почне гајити другачији сет вредности који укључује уважавање и неговање осећања.

За промену овог хиљадугодишњег обрасца потребно је двоје. Жена не може сама решавати комуникацијске проблеме и мушкарчево учествовање је нужно. Али, он ће учествовати једино ако се осећа довољно сигурним, ако осећа како ће бити уважен, да му се неће догодити исто што се догађало некад, у детињству.

Да би се на то учествовање одважио, мушкарцу из овог клишеа требају комуникацијске вештине које укључују емоције, треба му поверење у властиту способност изражавања. Најбржи начин за стицање ових вештина је психотерапија којој су, нажалост, жене склоније од мушкараца.

И мушкарац и жена у овом типичном мушко-женском запетљају требају усвојити вештине онога другог. Мушкарац треба почети усвајати вештину изражавања себе и уважавања жениних осјећаја, а жена треба почети усвајати вештину суздржавања од изражавања осећања када то изражавање није пожељно, научити престати инсистирати на нечему кад то није оствариво, суздржати се од агресије и чути мушкарца онда кад је спреман изразити се.

Како се „помирити“ са оним на шта не можемо утицати?

Обоје требају научити разликовати стварне осећаје који настају из директне међусобне комуникације и осећаје који настају из претходних односа, нарочито односа са мајкама и очевима. Све заједно, то је тежак посао који захтева велик емотивни ангажман, и то не краткорочан, него целоживотни. Али тај ангажман се исплати јер води према животној мудрости која свом том хаосу међусобног неразумевања даје облик и смисао.

Нико свесно не би изабрао агресију уместо љубави. А што више будемо разумели због чега се агресија догађа, то ћемо више моћи одабирати нове комуникацијске путеве који воде према одржавању љубави.