Poznajem jednu mladu ženu koja se zove kao ja.
Ona i ja, osim istog imena, nemamo ništa više zajedničko.
Dobro, ne baš ništa.
Obe smo okrugle. I ne vidimo baš dobro na jedno oko. Da! Obe živimo na selu.
I to je to. Tu se svaka sličnost između nas dve završava.
Ja sam majka.
Ona nije. Nikada nije želela decu.
Ja sam supruga. U braku sam 10 godina. Udala sam se sa 24 godine i nikada se nisam pokajala.
Ona nije udata. Tako nešto ne pada joj na pamet. Smatra da joj muž nije potreban. Muškarci su za nju nužno zlo. Misli da sam se ja udala suviše rano. Smatra moju udaju krajnje nepromišljenim postupkom.
Ja sam nastavnica. Odabrala sam svesno da radim ovaj posao. Mislim da je moj posao ozbiljan, odgovoran i divan.
Ona ne može da razume kako jedna normalna osoba može ceo svoj radni vek da provede radeći u prosveti. Kaže da bi za nju to bila kazna. Nešto kao doživotna robija. I to robija sa vrlo malo novca.
Ja sam optimista. Trudim se da u svemu što mi se dešava pronađem nešto lepo i dobro, i da me to lepo vodi ka nečemu još lepšem. Osmehom se borim.
Ona je namćor. Namrgođena prznica! Puna je predrasuda i jezik joj je brži od pameti.
Volim da živim na selu. Volim što imam svoje dvorište i baštu. I voćnjak u bašti. I kupus. Krastavac i papriku. Moje cveće volim i travu.
Kopam. Zalivam. Kosim. Čupam. Sadim. Sejem. Presađujem. Sakupljam lešnike. Koljem piliće.
Pravim zimnicu. Ložim vatru. Mogu i da okrečim. Orezujem. Čistim.
Sve to volim i uživam dok radim.
Ona se greje na struju. Neće da loži. To je prljavo i nije praktično. Baštu ne podnosi. Ne vidi razlog da sadi baštu , kada može sve da se kupi. Danas to bar nije problem! Plaća čoveka da joj kosi dvorište. Neće da se muči.
Zimnica je, kaže, ostala u prošlom veku, gde joj je i mesto. I to će da kupi.
Dovoljna joj je kazna što uopšte živi na selu. To što živi na selu, ne znači da treba da živi selo.
Misli da sam ja blesava.
Da uzalud trošim energiju i vreme. Ne znam da uživam u životu.
Ja volim kafanu. I da platim muziku. Dušu kada mi dirne pesma, ja pevam iz sveg glasa. Veseljak sam.
Po njenon mišljenju, kafane su pasee. Izvikane. Zadimljene su i pune pijanog, unezverenog sveta. U kafanu ne ide jer smatra da nisu na njenom nivou. Onaj ko peva u kafani za nju je posebna vrsta cirkusanta. Glupan.
Kafu ne pije, šteti želudcu.
Ne jede meso.
Ide svakoga dana na dzoging.
Ne javlja se komšijama . Smatra ih smaračima.
Ne slavi ništa. Ne ide na slavlja.
Novac joj je važan. Prilično je škrta.
Prati modne i gastronomske trendove.
Jede zato što mora, a ne zato što voli.
Proračunata je i neosetljiva na patnje drugih.
Mrzi da kuva! Naročito ne podnosi da pravi kolače i torte. To je izluđuje!
Ne voli sladoled!
Zima je takođe na njenom spisku stvari pod NE, NIKAKO! Mada, mislim da joj ni letnja žega nije bliska.
A što voli da naređuje drugima! Voli da se pita za sve! Pravi je kontrol manijak!
Čudna osoba. Teška.
Sve u svemu, mi smo dva različita sveta.
Ona je sve ono što ja nikada ne želim da postanem. Sve ono čega se ja bojim! Sve ono što se trudim da ne postanem!
Ona je kao neka mala, histerična i namrgođena osobica! Nije plemenita i saosećajna! Samo mašta da nekud ode. Da pobegne na more! Ej! Da proda sve i na more da ode!
Iz nekog čudnog razloga, ja je volim. I ona podnosi mene.
Privržena mi je.
Ne viđamo se često. Srećom.
Kada se sretnemo, mi se svađamo. Koljemo se. Ubeđujemo. Osuđujemo se.
Što smo starije, viđamo se sve češće. Ona bi volela da dođe nekoliko puta nedeljno, ali ja je držim na distanci. Volim je, ali lakše mi je kada nije u blizini.
Koki i Petar je ne vole. Kada se pojavi, najčešće je ignorišu i uvek odahnu kada ode.
Ona je neodvojivi deo mene.
I sram vas bilo, gospodo, ako pomislite da ONA i ja imamo još nešto zajedničko osim stasa i slabog vida! Jer to nikako nije tačno!
To ne može da bude!
I tačka!
