Čini mi se da u poslednje vreme sve češće u raznim medijima nailazim na strašne vesti i slike. Gde god pogledam, vlada potpuni užas. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim ono lepo i optimistično što sam videla. Svuda nas zasipaju crnim vestima : ubistva, silovanja, zlostavljanja, siromaštvo i beda.
Ne znam da li su ovakve vesti najčitanije pa ih predstavnici većine medija u ljubljenoj nam zemlji zato stavljaju u prvi plan, ili je situacija u ovoj našoj zemlji zaista tako crna, pa su i vesti u skladu sa situacijom.
Biće da je i jedno i drugo u pitanju. Nažalost.
Neki iskusniji i pametniji ljudi od mene, kažu da su izbrisali sve aplikacije vesti iz svog mobilnog telefona. Ne prate portale na internetu. Ne gledaju vesti i druge “ informativne“ emisije na televiziji. Ne kupuju dnevnu štampu. Ne žele da pričaju o ovakvim stvarima, i nikako ne žele da slušaju o tome.
Kažu da ne mogu više podneti psihički ovakve vesti.
I ja pokušavam da učinim isto. Iako mi se čini da sam na dobrom putu da na ovaj način pomognem sebi, ipak se dešava da vidim neku crnu, poražavajuću vest. Ranije sam čitala takve vesti. Ili bar njihove naslove. Sada ne. Samo preskočim.
Ali ne mogu da ne vidim slike. I one su mi dovoljne.
I one su mi previše .
Znam da su oduvek postojale razne ljudske sudbine. Lepe i strašne. Tako je od kada je sveta i veka. Tako će biti dok je života na ovoj našoj planeti. Međutim, nisam sigurna da li je ranije bilo više srećnih životnih priča svuda oko nas, pa nam sporadične, tragične sudbine nisu padale u oči. Ili sam ja bila mlađa, pa nisam dovoljno obraćala pažnju na ljude i svet oko sebe?
Ali jedno znam. Ranije nisu postojale sve ove savremene tehnologije, pa nam ni vesti nisu baš bile na dohvat ruke.
A ono što čovek ne zna, to ga ni ne boli.
Nismo bili dovoljno informisani, pa smo svi više gledali u svoje dvorište i živeli smo svoje živote. Vodili svoje bitke. Slavili svoje sreće i patili svoje tuge.
Šta nam je donelo a šta odnelo ovo savremeno doba, pokazaće vreme.
Pre nekoliko dana, listajući vesti na jednoj domaćoj informativnoj platformi, ugledala sam jednu sliku.
Nisam pročitala naslov koji je prati. Ni tekst. Slika je bila dovoljna da osetim neki grč u sredini stomaka i neku jezu niz kičmu. A onda sam osetila grozan strah i neopisivu ljutnju.
Na slici je jedna baka klečala. Ispod sebe je stavila parče onog braon kartona od kutije, verovatno da ne sedi na golom betonu.
Iza nje se nalazio vrlo luksuzan automobil, ogroman. Neka vrsta dzipa. Pravio je malo hlada, tako da joj glava nije bila na suncu. Napolju je tog dana bilo 35 stepeni.
Imala je između 70 i 80 godina. Sitna, mršava starica izboranog lica. Glava joj je bila povezana maramom. Istom onakvom kakvu nose stare žene u mom selu. Istom onakvom kakvu je nosila moja baba Stana.
Na sebi je imala plavu suknju na falte i belu bluzu sa čipkom oko vrata.Ogrubele tabane je stavila u plastične papuče. One grube i neudobne papuče koje dobijete u našim bolnicama ako dođete u njih hitno, bez svojih ličnih stvari.
Videla sam i znam da su sve te stvari na njoj vrlo stare. Nekoliko decenija.
Na onaj karton na kojem sedi, ispred sebe, stavila je dve vezice peršuna i pet vezica belog luka.
Došla je to da proda.
Videvši ovu strašnu sliku, zanemela sam. Umrla sam. To je to. Dotakli smo dno.
Pomislila sam:
– Čime je došla jadnica? Peške ili gradskim autobusom? Napolju je 35 stepeni!
– Ako i proda to što je donela, koliko će dobiti novca za svoju robu? 500 dinara? 350?
– Neće to niko ni kupiti! Ljudi će radije otići u neki našminkani moderni market, nego što će kupiti od nje.
– Koja je muka naterala ovo staro čeljade da kleči na kartonu? Glad? Bolest? Beda? Ili sve ovo zajedno?
– Kolika je njena penzija, ako je uopšte ima?
– Koliko dana može da živi od te crkavice? 3?5?
– Njen život je robija!
– Koliko ovakvih starih živi među nama?
– Ovo je mogla da bude moja baka Stana ili Rada!
– Ovo može vrlo uskoro da bude neko moj!
Ovi današnji sposobni, pametni i snalažljivi, sada će reći da je bede uvek bilo. I , kao da gledam, potom će reći da je najlakše za sve kriviti državu.
U pravu su.
Ali i da živim još 200 godina, neću moći da verujem državi u kojoj svakodnevno stari i iznemogli umiru od gladi!
Koja ne vodi računa o deci i o starima.
U kojoj samohrani roditelji i roditelji bolesne dece, mogu samo da sednu i plaču.
U kojoj vlada zakon jačeg!
U kojoj svakodnevno stradaju žene u porodičnom nasilju!
U kojoj građani kleče po pločnicima prodajući robu za 500 dinara ( dok ih ne uhapsi komunalna policija)
U kojoj lečimo decu SMS porukama. U inostranstvu!
Ne mogu da se oslonim na takvu državu!
Ne verujem joj više!
Ne mogu!
I iskreno, baš me briga ko je kriv! Krivi smo svi! Svako na svoj način!
Pitam se samo gde je DNO? Jesmo li ga dotakli i ako nismo, kada ćemo više?
Možda tada doživimo katarzu? Neko prosvetljenje? Pročišćenje ? Možda se dozovemo pameti?
Jer vremena više nemamo!
Pratite BPINFO.RS na FEJSBUKU:
https://www.facebook.com/backapalankainfo
Autor: BPinfo.rs
