Zločin je bio takvih razmera da se o njemu i dan danas priča, a mnogi čak i ne veruju da je ovako nešto moglo da se dogodi.

Iako plitka i nevelika reka, Morača je isto tako i moćna, silna i uporna reka koja ka
Skadarskom jezeru teče kroz kanjon dubok hiljadu metara, koji spada u red najlepših na
svetu. Duga svega stotrinaest kilometara, u proseku je široka tek mešto preko stotinu.

Deo kanjona jeste magistralni put koji spaja prestonicu Crne Gore kako sa severom zemlje, tako
i sa Srbijom. Svaki kilometar ove ozloglašene deonice odneo je, kažu, petnaest života.

Među njima je bio i dečak Milenko Pavlović iz Pljevalja, stradao u saobraćajnom udesu krajem
maja davne 1971. godine. I verovatno bi ostao zaboravljen kao i ostali široj javnosti, da nije
dobio epilog koji se decenijama prepričava i ledi krv u žilama.

Milenko je sedeo u kabini kamiona na suvozačevom mestu, i verovatno putovao iz rodnog
ka glavnom gradu republike, kada je na jednoj okuci u njegovu stranu udarila prikolica
kamiona u mimoilaženju. Kamion je vozio Stipo Čalić iz Zenice, inače profesionalni šofer.
Istraga je utvrdila da krivica ne postoji, da je prikolica slučajno zahvatila kabinu, da nije bilo
ni do jednog ni drugog vozača već do samog puta, dva vozila i nesrećnog slučaja.

Rajko Pavlović, otac stradalog dečaka, prihvatio je odluku istražnih organa, verovatno shvatajući
da su u pravu. No, to nije bio slučaj sa njegovom suprugom, a Milenkovom maćehom
Višnjom, koja odluku nikako nije mogla da prihvati.

Iako je u to vreme imala četrnaestogodišnju ćerku i petnaestogodišnjeg sina iz prvog braka, malog Milenka je volela, čini se, najviše. Kasnije je izjavila da „nije mogla da se pomiri sa tim da ga nema. Da je neko ubio njeno rođeno dete verovatno se ne bi svetila, ali za njega je morala do da napravi, jer ga je ludo volela.

I pored toga što je čin krvne osvete sam po sebi strašan, plan koji je kovala Višnja Pavlović
bio je po svim standardima stravičan. Oko za oko, zub za zub: to je ono što je ona htela, to i
ništa drugo, izrekavši navodno i zakletvu: „Kad je meni teško, neka bude Stipu i njegovoj
ženi Anki“.

Naime, Stipo i Anka Čalić imali su sina jedinca. Jedanaestogodišnji Bruno bio je dete za uzor
i primer drugima. Na koji god način da je doznala, uglavnom, Višnja je rešila da Bruna liši
života.

U prvi mah njen suprug nije ni hteo da čuje za njen naum, ali je nakon višemesečnog
ubeđivanja popustio, ali da nema direktnog uticaja u izvršenju zločina. Osim 500.000 starih
dinara i pištolja koji neće upotrebiti, nije pristao ni na kakvu drugu vrstu podrške, te je
ostalo preuzela na sebe.

Najpre je morala da nađe osobu koja će za nju obaviti prlajv posao, i pronašla ga je u
siromašnom nadničaru Dragomiru Bajčeti, po nekim izvorima „od ranije poznatom miliciji“,
čoveku očigledno poremećenog moralnog aparata.

Nakon što je pronašla plaćenog ubicu, Višnja je otputovala u Zenicu kako bi otkrila gde
Bruno stanuje, te detaljno isplanirala osvetu. Pronašla je Čaliće i krajem te ili početkom
1972. godine donela je odluku da im uđe u kuću i pokucala je na vrata.

„Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe“, pričala je kasnije Anka Čalić. „Kaže
traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ’Mama, mama, ja
vidio onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me, jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže:
’Mama, ja vidio onu babu. Rekla je da će doći da joj opleteš džemper’.“

Može se zaključiti da je Bruno vrlo često nakon Višnjine prve posete pominjao da ju je
sretao na ulici, no njegovoj majci je dosadilo te mu je rekla da joj je više ne pominje. Bez
obzira što to ništa ne bi promenilo, kasnije je sebi prebacivala kako je možda mogla da ga
spasi samo da ga je slušala.

Tokom posete je Višnja stavila nevinog dečaka u krilo i mazila po glavi rekavši:
„Gospođo, imaš finog sinčića, neka ti ga Bog poživi!“

Tom prilikom je saznala da će dečak sutradan popodne ići u školu i da ga može pratiti kako
bi saznala kojim se putem kreće.

Februara meseca 1972. godine — stežući u ruci sasušenog slepog miša koji je nosila kao
svoju amajliju — odlučila je da je kucnuo čas. Iz jedne zeničke prodavnice ukrala je nož i
predala ga Dragomiru Bajčeti, koji je bio s njom. Oko 18 časova kobnog dana, Bruno Čalić je
izašao iz školske zgrade i krenuo kući. Iz bašte obližnje kafane, Višnja je svom saučesniku pokazala dečaka i on je odmah krenuo za njim, dok je ona pošla drugim pravcem.

Nedužnog Bruna je zaustavio ubica rekavši da ga u obližnjem kamionu kod groblja čeka
otac da putuju u Sarajevo. Ni ne sluteći šta se dešava, dečak je pošao i usput sreo Višnju
koja se pretvarala da je izgubila naušnicu i zamolila ga da joj pomogne da je nađu. Spustio je
torbu i sagnuo se da izmišljenu naušnicu potraži u travi. U tom trenutku, Višnja ga je
uhvatila za ramena, a Bajčeta počeo da bode nožem.

Devet puta ga je izbo, „bukvalno ga je preklao“, pričao je docnije Milorad Potparić, tada sudija Višeg suda u Sarajevu. Zabrinuta majka Anka je nakon kašnjenja od pola sata krenula da potraži sina, a usput je srela Višnju i Dragomira, ne znajući da pedesetak metara dalje izmasakriran leži njen mali,
mrtvi i nevini Bruno.

Nakon što je kasnije u toku večeri otkriveno ismasakrirano telo nesrećnog dečaka, policija
je momentalno blokirala grad ne bi li pronašla počinioce. Uhapšeni su 42 sata kasnije,
Višnja u Pljevljima a Bajčeta u nekoj kafani u Nikšiću; istražnim organima posao je bio
delimično olakšan time što su ostala deca zapamtila krupnu Višnju, kao i to da je s njom bio
neki muškarac.

Na suđenju u Sarajevu Rajko Pavlović osuđen je na 20 godina robije zbog saučesništva, a
Bajčeta i Višnja na streljanje.

Autor: Editor