Domaća poljoprivreda beleži suficit, ali među prvih petnaest najvećih srpskih izvoznika i prošle godine našla se samo jedna kompanija iz agrarnog sektora.
Sa izvozom od oko 119,8 miliona evra, u prvih 11 meseci 2018. godine, na začelje liste najuspešnijih uspela je ponovo da se upiše samo „Viktorija grupa“, čija je finansijska dugovanja prema bankama prošle godine preuzela „MK grupa“ Miodraga Kostića.
Kako je saopštilo Ministarstvo finansija, vrednost izvoza 15 najvećih izvoznika u Srbiji u ovom periodu bila je 4,1 milijardu evra. Istovremeno, očekuje se da će rezultat izvoza celokupnog poljoprivrednog i prehrambenog sektora Srbije biti oko 3,9 milijardi evra. Zbog čega nemamo više jakih proizvođača hrane, koji bi mogli da stanu rame uz rame sa „Fijat Krajslerom“, HBIS grupom, NIS-om, „Tigar tajersom“, „Bošom“, „Petrohemijom“?
Ovakva situacija, smatra analitičar Goran Živkov, nije loša jer Srbija ima puno malih izvoznika.
„Imamo dosta diversifikovani izvoz žitarica, voća, povrća… To je naša najveća vrednost jer ti proizvođači pronalaze put do drugih tržišta. Kada imate koncentraciju izvoza to znači da ta kompanija uglavnom izvozi prerađevine“, kaže sagovornik Politike.
Sa duge strane, mali broj jakih izvoznika u sektoru hrane znači i da Srbija i dalje u najvećoj meri izvozi sirovinu. Iako su mnoge domaće uspešne kompanije iz poljoprivredno-prehrambenog sektora otišle u ruke stranaca, ni oni nisu uspeli da naprave značajni proboj domaćih brendova na tržištu Evropske unije, pa i regiona. Kako ističe, neke od tih kompanija, recimo iz sektora konditora, pokušavale su da otvore zapadno tržište za naše brendove, uloženo je mnogo novca, ali nisu uspele da ostvare značajnije rezultate.
„Kako mi volimo lokalne brendove tako je i na Zapadu. Potrebne su ogromne investicije i jak marketing pet ili deset godina. To nije lak posao“, kaže Živkov i dodaje da je generalno najveći problem to što u Srbiji i dalje najveću prodaju ostvaruju domaći brendovi. Ovo je sprečavalo velike igrače da ozbiljnije uđu u prehrambeni sektor. Prema njegovim rečima, bivša Jugoslavija imala je jake brendove u sektoru hrane, što nije bio slučaj, recimo, u Mađarskoj, Poljskoj…
„Zašto bi velike svetske kompanije, koje žele da prave svoje brendove za izvoz, ulagale u kupovinu fabrika koje će proizvoditi lokalne proizvode samo za to tržište. Iz tog razloga su naše firme u preradnoj industriji opstale, ali nisu dovoljno velike da osvoje tržište Zapada“, kaže Živkov.
Agrarni analitičar Čedomir Keco kaže da su u našu privrednu stvarnost došle kompanije koje proizvode atraktivne proizvode kao što su gume, kablovi, auto-delovi i to za poznatog kupca. One su sa liste najvećih izvoznika potisnule agroindustriju.
„Da li možemo njima da se suprotstavimo sirovinama? Odgovor je, naravno, ne. Pitanje je i zašto najveće kompanije iz ovog sektora ne ulažu veći kapital u razvoj proizvodnje, već izvoze gotovo isključivo sirovinu. Mislim da prestrojavaju svoj kapital i izvlače ga. Banke, takođe, još imaju nepovoljne kredite za agrarni sektor. Većina njih odnosi dobit u svoje matične zemlje“, ističe Keco. On smatra da će ovo još dugo biti naša realnost, jer je mali proizvođač nestao dok već 20 godina nemamo nikakvu promenu u rastu poljoprivrede, koji je 0,45 odsto na godišnjem nivou.
„Teško je očekivati nekakav skok. Kako je uopšte moguće da je, na ovakvom rastu poljoprivrede, nastalo i ovih nekoliko velikih kompanija u agraru koje imamo“, ističe Keco.
Autor: Politika
