U poraznoj slici svakodnevnog kršenja radnih prava zaposlenih, kome su najveći uzroci neusaglašeni zakoni i neefikasno, ali i nedostupno sudstvo, posebno ugroženu grupu iovako obespravljenog radništva čine žene.

Kako to izgleda u stvarnosti, s kojim problemima se radnice suočavaju, na koji način se krše njihova radna i ljudska prava i koliko su žene uopšte spremne o tome da govore, istraživale su Milica Lupšor i Vesna Đorđević, radnice i aktivistkinje Udruženja za radna prava žena Roza. Upoznale su žene iz više od deset gradova širom Srbije, zabeležile njihova iskustva, većinom prvi put izrečena tek u tom sigurnom prostoru, i objavile ih u publikaciji „Žene govore“, svedočanstvu prekarizacije u Srbiji, obespravljenosti radnica, diskriminacije, mobinga i raznih drugih vidova kršenja radnih prava.

Gotovo je nemoguće izdvojiti one priče koje ukazuju na samo jedan oblik nasilja nad ženom. Kada tekstilne radnice mesecima rade na crno i šiju zaključane, u jaknama jer nema grejanja, i kad vlasnik na kraju nestane, a one ostanu bez zarade, da bi se potom sudski proces protiv njega vodio godinama, onda je to višestruko nasilje nad njima, od strane poslodavca, sudstva, ali i države koja takav kriminal dopušta.

Nisu zaštićene ni kad rade preko agencija ili omladinskih zadruga, po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, ili kakvim drugim, bez prava na odmor, na bolovanje, na porodiljsko odsustvo. Mada su neke gazde, kako pričaju, korektne, ima onih kod kojih „krv propišaš, a ne plate te“.

Radno vreme u trgovinskim lancima je gotovo po pravilu 10 do 14 sati, a plata redovno minimalac bez isplaćivanja prekovremenih sati: „A radile smo svaki dan, i nedeljom i praznicima, trpele maltretiranja šefova, vukle gajbe i teške pakete, šetanja od jedne do druge radnje kada negde neka radnica ne dođe. Sve smo potpisivale ugovore na određeno, i nikada nismo znale da li ćemo i sledeći mesec ostati.“

Većina ovih žena se već na razgovoru za posao susrelo sa diskriminacijom. Kako kaže Milica Lupšor, poslodavci ih teže zapošljavaju jer pretpostavljaju da će žena koja ima decu ići češće na bolovanja, a ako ih nemaju, da će odlaziti na porodiljska odsustva.

„Žene tako teže dolaze do posla od muškaraca, pristaju na nepovoljne uslove rada, što podrazumeva rad duži od zakonom predviđenog, za zaradu koja je često i manja od minimalne, i spremnije su da potpišu blanko otkaz, u kom slučaju gube pravo na otpremninu“, kaže Lupšor. Problem je, kako napominje, i to što se njihov prihod smatra samo kao dodatak porodičnom budžetu.

Ono što doprinosi nepovoljnom položaju radnica jeste to što većina njih nije upoznata sa radnim pravima. Kako navodi Lupšor, ne znaju da sva novčana potraživanja zastarevaju u roku od tri godine, da niko nema prava da traži od žene da se odrekne dnevnog, sedmičnog i godišnjeg odmora, da je rok za pokretanje sudskog postupka 60 dana od povrede nekog radnog prava, dok je diskriminacija prekršaj koji ne zastareva.

„I kad znaju da su njihova prava prekršena, one ne pokušavaju da se nekome obrate, jer poslodavci svakodnevno krše zakon bez ikakvih posledica. Prećutno je prihvaćeno da poslodavci imaju sva prava“, navodi ona.

Da radnici u Srbiji nisu upoznati sa svojim pravima i da nemaju visok nivo građanske svesti o svom socijalnom položaju smatra i Slađana Kiković iz UGS Nezavisnost.

„To je delom posledica recidiva jednopartijskog sistema i uljuljkanosti radničke klase, koja je pod velikim znakom pitanja. Nažalost, problemi se usložnjavaju, jer na scenu stupaju prekarni oblici rada i već sada mnogi zaposleni tj. radnici, jer pojam zaposleni je prilično prevaziđen, i ne znaju ko im je poslodavac“, kaže Kiković. Neophodno je stoga, kako dodaje, pristupiti reformi radnog prava u cilju definisanja novih odnosa u svetu rada, a pri tome sve vreme voditi računa o dostignutom nivou ljudskih prava.

Crvene trake za tekstilne radnice

Jedna od priča iz publikacije „Žene govore“ oslikava ne samo eksplicitnu rodno zasnovanu diskriminaciju nego i šta biva kada radnica pruži otpor, kao što su učinile Milica Lupšor i Vesna Đorđević, koje sada preko svog udruženja pružaju podršku drugim ženama. U jednom pogonu su bile tekstilne radnice od kojih je šefovica tražila da nose „crvene trake u vreme menstrualnog ciklusa“, jer će tada biti manje produktivne, a može „i da se prati da neka mlada žena ne ostane u drugom stanju, kako bi joj na vreme dali otka“. I pored tolikog poniženja nijedna nije imala hrabrosti da se pobuni.

„Kada sam javno ispričala ovo na jednoj tribini, kolege su prestale da pričaju sa mnom, a žene iz drugog pogona su me napale da nisam trebala da iznosim njihovu sramotu, ne shvatajući da je to sramota firme, a ne njihova. Ali šefovica tih žena je smenjena, žene ne nose više crvene trake, a ja sam bila jedina radnica za stalno koja je dobila otkaz.“