Biti svakodnevno na raspolaganju drugim osobama, a najviše onima koji imaju smetnje u razvoju, jeste mač sa dve oštrice.

Dok vas u jednu ruku ispunjava i čini ponosnim, u drugu vas iscrpljuje i predstavlja veliki teret. Međutim, ako od malena znate da je to vaš poziv, onda sve ide lakše, što potvrđuje i Stanka Stojkov (27), rodom iz Paraga koja je završila na odseku za Defektologiju, specijalnu rehabilitaciju i edukaciju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, piše „Dnevnik“.

Uža specijalnost joj je rad sa višestruko ometenim osobama, sa kojima se susreće u okviru Udruženja „Život kao inspiracija” i u Medicinskoj sobi u kojo radi kao defektolog.

– Završila sam srednju Medicinsku za farmaceuta, ali mi je to delovalo monotono – kaže sagovornica „Dnevnika“. – Čini mi se da je dosadno raditi u apoteci i prodavati lekove… Uvek sam htela neku akciju, to mi je bilo interesantno. Onda sam videla da je otvoren novi smer za defektologiju i shvatila sam da je to – to. Oduvek sam htela da se bavim decom. Psihologija me je uvek privlačila. Gledala sam na koji način mogu to najbrže da ostvarim, jer, ako upišem opštu medicinu, dok to završim, specijalizacije,… Tražila sam brži proces. Htela sam što pre da počnem da se bavim time. To me je kompletiralo i bio je pun pogodak. I ranije sam se susretala sa osobama sa invaliditetom i uvek mi je bilo drago ako mogu da im pomognem, isto kao i sa starijima.

Nekad se jači efekat postiže kada nekome pokloniš pažnju nego kad mu prodaš lek…

– Upravo to! To me je ispunjavalo. Iz malog sam mesta, nema mnogo stanovnika i najviše ima starijih. Ispunjavalo me je da nekome mogu da pomognem, da priđem, ponesem nešto i budem tu za nekoga. To mi je bio podstrek za sve.

Kakav je osećaj kad završiš s poslom, odeš kući, legneš da spavaš – koliko sa sobom nosiš tuđe probleme i muke? Koliko te posao opterećuje, a koliko te ispunjava i čini srećnom jer si nekome pomogla?

– Ispunjava me, ali u nekim situacijama, kada vidim da nema nekog vidljivog rezultata, a uloženo je toliko truda i napora, tu se malo povučem i bude mi na neki način krivo, mislim da treba još više da radim jer ne znam da li je problem u meni ili osobama sa kojima radim. Nekada se desi takva situacija, ali najmanji pomak je, naročito u našoj struci, veliki podstrek za sve.

Na koj način se opuštaš? Šta ti je ventil?

– Volim da budem sa društvom. Imam bliske koleginice koje su iz iste struke i ako imamo neki problem, onda razmenjujemo iskustva i bodrimo jedna drugu. Volim da odem kući na selo, opušta me kad sam tamo, ta atmosfera bez gužve i frke.

Na koji način te doživljava okolina – porodica, drugari,…? Da li te gledaju kao heroinu?

– Možda da, na neki način. Uvek znaju da mogu na mene da se oslone. Uvek sam ja ta koja sve organizuje, kojoj se javljaju, ko je vođa grupe, ko se zalaže za druge i znaju da imaju sigurnost. Hvatam se u koštac sa svim problemima. Isto tako se i kod kuće nekad dešava. Imam starijeg brata, ali u nekim momentima ja ispadam starija. Uvek ceni moje mišljenje i treba mu da čuje nešto od mene. Drago mi je da mogu i njemu da doprinesem iako nismo iz istog posla. On se bavi poljoprivredom, što i mene privlači na neki način, i uvek sam razmišljala da povežem njegov i moj posao. Uvek me je zanimalo kako mogu da spojim defektologiju i poljoprivredu.

Na koji način bi to realizovala?

– Razmišljam o socijalnom preduzetništvu, organskoj proizvodnji i kako osobe sa invaliditetom da uključimo u to. Kod nas je još uvek taj model socijalnog preduzetništva nije zaživeo i još uvek se čekaju odobrenja. Mislim da bi tu bilo prostora za rad.

Osvrnula bih se još malo na to da si ti drugima podrška. Kolika je odgovornost biti uvek neko na koga svako može da se osloni?

– Pa, u nekim situacijama i meni dođe „žuta minuta” i razmišljam kome ja da se okrenem. Nije da nema takvih ljudi, to su uglavnom ti isit kojima ja pomažem, samo što oni nisu to prepoznali u sebi i ne znaju kako da pokažu, kako nekome da pomognu.

Šta bi, onda, poručila mladima?

– Poručila bih svojim vršnjacima, a i svim mladima, da treba što više da aktivno učestvuju u bilo kom obliku aktivizma i da, kroz zajedničko umrežavanje i sprovođenje određenih projekata, unaprede kvalitet života mladih, steknu kompetencije i slično. Jedni drugima treba da budemo uzori. To je ono na čemu ću, zajedno sa članovima Udruženja „Život kao inspiracija”, i raditi.