Prirodno je i normalno da se gubitak doživi traumatično i bolno, a često nam otežavaju i druge emocionalne reakcije kao što su osećanje krivice ili neuspeha. Posebno je teško starijim vlasnicima, kojima je pas jedino društvo i odbrana od usamljenosti.

Tokom godina razvijamo izuzetno jake emotivne veze sa svojim ljubimcima, postaju izvor bezuslovne ljubavi, podrške, prijateljstva, radosti, sigurnosti, utehe, pa i stabilnosti. Taj odnos, iako drugačiji od onog koji imamo s drugim ljudima, na svoj način je značajan i poseban, pa ih često doživljavamo kao deo porodice. Prepoznati su brojni doprinosi koje posedovanje psa ima na naše fizičko i psihičko zdravlje, na razvoj osećanja odgovornosti, svest da smo voljeni i nekome potrebni.

Nažalost, živeti s ljubimcem podrazumeva i izloženost kritičnim situacijama kao što su bolest, starenje ili smrt. Usled prosečno kraćeg životnog veka u odnosu na ljude, za većinu vlasnika je neminovno da u jednom trenutku izgube društvo svog najboljeg prijatelja. Nekad i samo zbog promene životne situacije, kad više nismo u mogućnosti da brinemo o njima i zadržimo ih. Prirodno je i normalno da se gubitak doživi traumatično i bolno, a često nam otežavaju i druge emocionalne reakcije kao što su osećanje krivice ili neuspeha. Posebno je teško starijim vlasnicima, kojima je pas jedino društvo i odbrana od usamljenosti.

Prekidanje tog izuzetno važnog odnosa koji smo gradili i delili s ljubimcem veoma je sličan gubitku člana porodice ili drugih značajnih ljudi u životu, stoga je sličan i težak i sam proces tugovanja. Potrebno je vreme da se prilagodimo i vratimo ustaljenom načinu funkcionisanja. Tugovanje ne podrazumeva samo žalost i bol, već i veliku prazninu koju ostavlja izostanak voljenog bića.

Faze tugovanja

Očekivano je da prođemo kroz fazu poricanja, besa i depresije. Na početku je dominantno osećanje otupelosti, neverice ili poricanja. Često krivimo sebe ili druge (recimo, u slučaju bolesti, prenosimo bes na veterinara), socijalno se povlačimo i izolujemo, gubimo motivaciju, apetit, loše spavamo. Neko lakše otvoreno izražava emocije (plakanjem), nekome je potrebna podrška drugih i priča o gubitku, dok neko pokušava da skrene misli različitim dnevnim aktivnostima. Posebno je teško ukoliko smo doživeli i druge skorije gubitke, pa sećanja na prošla iskustva mogu da pojačaju osećanje tuge.

Izražavanje i prihvatanje svih teških emocija koje nas obuzimaju izuzetno je važno kako bismo sprečili razvijanje komplikovanog, patološkog tugovanja, i kako bismo bili u stanju da krenemo dalje. Specifični rituali kao vid formalnog opraštanja mogu biti od pomoći i delovati ohrabrujuće. Prihvatanje kao završna faza, tiho je pomirenje s odsutnošću, spremnost na ulaganje emocionalne energije u druge odnose i aktivnosti.

Kako razgovarati s decom?

Psa doživljavamo kao deo porodice, ali to posebno važi za decu koja ga opisuju kao prijatelja, pa čak i kao brata ili sestru. Za njih je smrt psa možda i prvi susret s gubitkom, i može postati osnova za to kako će se nositi s gubicima kad odrastu. Za roditelje je tema smrti vrlo teška, pa su skloni smišljanju opravdanja i izgovora, skrivanju sopstvene tuge kako bi ih zaštitili. Ipak, mnoga deca u stvari žele da pričaju o tome. Dozvolite im da vam postave pitanja, a iskrenim odgovorima u skladu s uzrastom deteta, pomoći ćete im da prevaziću strah i zbunjenost. Ne pokušavajte da im olakšate pričom da je pas pobegao ili ukraden, jer tako rizikujete da osećaju ljutnju i bespomoćnost, pa na kraju i da se osećaju prevareno.

Tugovanje nije isto kod dece i kod odraslih, ali to ne znači da im je manje bolno. Više se izražava kroz promene u ponašanju, izbegavanje društva i zaostajanje u školi. Teže je ukoliko tuguju i za drugom bliskom osobom. Ne govorite im da ne plaču i da ne budu tužni, već podelite s njima ono kroz šta i sami prolazite. Korisno je dopustiti im da učestvuju u ritualima opraštanja, ali imajte na umu da vi kao roditelj najbolje poznajete svoje dete i znate koliko informacija može podneti.

Kada usvojiti novog psa?

Novi ljubimac se usvaja tek kad ste spremni da krenete dalje i ostvarite jedan novi odnos. Ako to učinimo prerano, možete iskomplikovati proces tugovanja sebi ili drugim članovima porodice, ili pogrešno očekivati da će novi ljubimac obezbediti momentalno olakšanje, posebno deci. Zbog burnih emocija, može vam se učiniti da je to dobro rešenje, ali nekad samo želite da se vaš pas vrati, pa rizikujete projektovanje njegovog ponašanja i karakteristika na novog. Neko ni ne želi novog psa jer misli da je i to jedan vid izdaje. U svakom slučaju, ne žurite s odlukom, sačekajte da proradite tugu i vratite se normalnom funkcionisanju.

Problem „obespravljenog tugovanja”

Ljudi koji nisu i sami vlasnici psa, njegov gubitak mogu doživeti kao manje značajan, a vašu tugu kao neprikladnu, nerazumljivu, bespotrebnu ili neopravdanu. Obično su to one rečenice koje dodatno pogađaju, kao što su „ali to je samo životinja” ili „pa dobro, usvojićeš drugog”. Generalno, i samo društvo je sklono trivijalizovanju ovakve tuge. Obespravljeno tugovanje je termin kojim se opisuju gubici koji nisu socijalno prihvaćeni, što znači da se ne priznaju ili da čak nisu „dozvoljeni”, socijalna podrška izostaje, a javno tugovanje se osuđuje. Društvo smatra da se gubitak psa može lako prevazići prostom zamenom ljubimca, jer ionako odnos psa i čoveka nikad ne može imati onu jačinu i dubinu kao ljudski odnos. Ispada da je tuga opravdana samo kad je isprepletana s drugim stresnim okolnostima i gubicima. Vlasnici znaju da je pogrešno polaziti od ljudskog odnosa kao merila i ideala, i da je odnos psa i čoveka značajan upravo zato što je jedinstven, drugačiji i poseban.

Teško je tugovati bez socijalne podrške, sa svešću da okruženje smatra da naša osećanja nisu legitimna i da ne zaslužuju dovoljan nivo saosećanja. Zato mnogi potiskuju ili poriču ono kroz šta prolaze, misleći da će tako lakše prebroditi situaciju. Plaše se tuđe neosetljivosti, kritike, neumesnih komentara. Ostajemo izolovani i usamljeni u svom bolu, što može iskomplikovati situaciju i dovesti do nerazrešenog tugovanja.

Najbolje vas mogu razumeti oni koji su i sami vlasnici psa. Danas postoje brojni forumi, blogovi i sajtovi na kojima možete podeliti svoje emocije i dobiti potrebnu podršku. Koliko god tema gubitka bila neprijatna, i koliko god je otežavali različiti društveni stavovi, važno je da znate i prihvatite da je tuga koju osećate sasvim očekivana i normalna. Okružite se ljudima koji će to i razumeti.

Odluka o eutanaziji

Eutanazija je jedna od najtežih odluka s kojim se kao vlasnici psa možemo suočiti i malo šta može da je olakša. Osećamo se odgovornim, svesni njegovog poverenja i činjenice da zavisi od nas. Doneti takvu odluku i izbor u slučaju bića kojeg volimo, posebno je traumatično. U pitanju je teška emotivna situacija koja može dovesti do stresa, razočarenja, besa, osećanja krivice i neuspeha koji se prepliću s procesom tugovanja i produžavaju ga. Moramo biti svesni da je eutanazija u nekim situacijama jedino ispravno i humano što smo mogli uraditi za svog ljubimca.

IZVOR: B92, PETMAGAZINE.RS