BAČKA PALANKA: Setih se Mome Kapora kako je, svojevremeno, govorio o narativnoj književnosti, ljudima koji su u glavi nosili cele divne romane, pripovetke i zbirke pesama, pa je zbog njih jedno vreme redovno bio gost poznate beogradske kafane „Kolarac“.

Sedeo je u društvu pripovedača, slušao, pijuckao i pamtio. Konstatovao je da većina od tih usmenih književnika za života nikada ništa nije napisala, odnosno objavila, mada su skoro svi nešto najavljivali. Ipak, zvanično ništa nisu stavili na papir, štampali, potpisali i ostavili istoriji književnosti. Bilo je, pričao je Kapor, među njima divnih književnika, ali sve su zadržali za sebe: da li zbog toga što nisu hteli, ili nisu smeli, ili možda nisu mogli da nađu izdavača, što je i danas problem. Ipak, po njihovom upokojenju poneki od njihovih nekadašnjih slušalaca iskoristio bi delove njihovih priča, poneki stih i objavio. Nekako, ponekada, desi se da je za pisca, osim dara i pameti, potrebna i vrednoća, pa ispada da su narativni književnici, ustvari lenji romanopisci, pripovedači, pesnici.

E, priča o Slavici Agić, pesnikinji i aforističarki iz Bačke Palanke zamalo da liči na sudbinu narativnih pisaca koji su decenijama stvarali, ili onih koji su potrošili puno lapisa i teka, ali slova dobro zabunkerisali od očiju i ušiju potencijalnih čitalaca i slušalaca. Nije to bilo zbog lenjosti, već zbog skromnosti koja često umesto vrline postane mana i hendikep. Rođena je pre nepunih šest decenija u ovoj varoši usidrenoj pored leve obale Dunava. Tu se školovala, zasnovala porodicu sa kojom i danas živi u lepoj kući na mirnoj periferiji grada, a provela je radni vek u jednoj od ovdašnjih fabrika radeći finasijske poslove.

Pisanje je došlo samo od sebe, još dok sam bila dete, kaže gospođa Agić, inače rođena Vlaisavljević.

Prvu pesmu o zimi i snegu, priseća se naša sagovornica, napisala je s osam godina dok je bila na školskom raspustu.

Normalno, nastavila sam da pišem dečje pesme, a kako sam odrastala navirali su sve ozbiljniji stihovi. Interesantno je da sam satiru volela još kao dete, nisam je pisala, ali sam zato volela da je čitam. Kod ljudi nisam, pa ni sada ne posmatram samo spoljašnost, a više sam obraćala pažnju na unutrašnji svet čoveka. Oni koji me poznaju kažu da sam po prirodi tiha i povučena, nisam volela da se ističem, pa ni svoje pesme nisam recitovala javno, čak ni u porodici. Imam pune sveske mojih pesama koje nisam nikome pročitala niti dala da ih neko vidi, čak ni svojoj sestri sa kojom sam jako bliska, kaže gosdođa Agić.

Sve je počelo da se menja, objašnjava naša sagovornica, kada se razbolela njena majka Milica, pa su je njena sestra Danica i ona negovale.

Za jedan njen rođendan mati nas je zamolila da joj više ne donosimo poklone, a ja odlučila da joj spremim tortu, seća se sa puno emocija Slavica.

Odjednom, dodaje, napustila sam taj posao, sela i napisala joj pesmu. Kada smo ostale same zatražila je da joj pročitam stihove. Pustila je suzu. Kada se okupilo rođendansko društvo nešto se prelomilo, pa sam pročitala neke svoje stihove koje sam odabrala za taj trenutak. Mati je sve vreme ćutala, ali kada smo opet ostale same upitala me je: da li ćeš izdati knjigu? Obećala sam, a ni sama ne znam zašto. Posle majčine smrti, 2015. godine, počela sam da se raspitujem za cenu štampanja zbirke pesama, ali za mene je to bilo neprihvatljivo puno, objašnjava naša sagovornica.

Svi putevi otvoreni, a vrata zatvorena
Kažu da je bogat onaj, koji malo traži – mi smo onda multimilijarderi. Meni su svi putevi otvoreni, ali su vrata zatvorena. Davno bi on prestao sa đetom, da ima šta da jede. Ovo je deo nagrađenih aforizama, a ostali čekaju put do čitalaca i, verovatno nagrade.

Najzad u preduzeću neka akcija – rasprodaše naše akcije. Samo me još snovi mogu držati budnim. Sit gladnom ne veruje – a neće ni da proverava. Celog života vredno je radio da bi jednog dana ubrao plodove svoga rada, stigla penzija, stigli plodovi – obrao je bostan. Sećam se kada smo radili yabe da bi izgradili fabrike u kojima će nam raditi deca – e, stvarno smo radili džabe. Kažu da sve što je potrebno za život možeš uzeti iz prirode – neki smatraju i društva. Kocka je bačena i na sve strane nikle su kockarnice. Ja se ne plašim pasa lutalica – vide i sami – nema pas za čega da me ujede. Na sve strane saveti da se konzumira čisto i domaće – on se opredelio za rakiju. Doće maca na vratanca, a neke mačke na vrata „mečke“.

I kako to ume da bude, život slučajno, ili namerno, reši ono što čovek nije mogao, ili nije hteo.

Pre tri godine mlađi brat Slavko dobio je unuče, a na čast pozvao društvo, veli Slavica.

Brat, a tu je bio i stariji Stevo, prosto me je naterao da pročitam neke od svojih pesama što je bilo i prvo javno recitovanje mojih stihova. Među gostima bio je i bratov prijatelj i kum Stevan Kezija kome su se moji stihovi svideli, pa je obećao da će objaviti knjigu mojih pesama. Ispunio je svoje obećanje, pa je tako svetlost dana ugledala zbirka mojih pesama „Bašta života“. Od tada sam počela da šaljem svoje pesme i aforizme na razne konkurse i stizale su nagrade. Trenutno pišem knjigu proze koju bih nazvala „Radnička bajka“ ili „Iskra u oku“, videću. Priča je o radničkoj klasi. Radila sam u Metalnoj idustriji „Majevica“ u Bačkoj Palanci i zapisala muke kroz koje radnici prolaze, posebno na teškim radnim mestima kao što je livnica. Pratila sam njihov život od mladalačkih dana, pa sve do danas, navodi naša sagovornica.

Slavica kaže da ima veliku podršku supruga Bogdana i sina Ilije koji radi na kruzeru i trenutno je na Karibima, ali se roditeljima svakog jutra javi telefonskom porukom po ustajanju, a to je po našem vremenu iza podneva. Još piše, mada na štampanje čeka zbirka ljubavne poezije, zbirka pesama za decu, zbirka satirične poezije od oko 1.200 aforizama i raznih drugih priča. Ispada da se njeno stvaralštvo može definisati i kao aforizmi u pesničkoj prizmi. Učestvovala je na više desetina književnih konkursa, a pesme, priče i aforizmi našli su joj se u brojim zbornicima, antologijama, časopisima… od: Knjaževca, Subotice, Inđije, Novog Sada, Kostolca, Niša, Požarevca, Velike Ivanče, Sokobanje, Gornjeg Milanovca, Bečeja, Beograda, Ivanjice. Član je Književnog kluba „DIS“ u Bačkoj Palanci, Udruženja srpskih književnika u otaybini i rasejanju u Beogradu i Saveza književnika u otaybini i rasejanju u Novom Sadu. Dobitnica je književne nagrade za najlepšu ljubavnu pesmu na konkursu afirmisanih pesnika „Pjesme nad pjesmama“ u Mrkonjić Gradu, na istom konkursu nagrađena je i za najemotivniju pesmu. U Knjaževcu je dobila pohvalu i diplomu za najbolje pesme i aforizme „Zlatno pero“, pa se na konkursu humora i satire našla među deset top nagrađenih aforizama…

Pratite BPINFO.RS na FEJSBUKU:
www.facebook.com/backapalankainfo

Izvor: Dnevnik.rs / Foto: Dnevnik.rs