U jezeru ima najviše bele ribe, pa babuške, ali i šarana, soma, tolstolobika, smuđa…

BAČKA PALANKA – Ako se za nekoga može reći da mu je upala kašika u med, kada je reč o hobiju, pa čak i profesiji, onda su to rekreativni, odnosno sportski ribolovci, pa i alasi u Bačkoj Palanci.

Zalivno jezera Tikvara, a predstavlja svojevrsnu marinu, odnosno mirnu luku za par stotina čamaca i nekoliko desetina brodica i splavova, kućica na vodi, od centra varoši udaljeno je svega nešto više od kilometra, odnosno desetak minuta pešačenja. Na obali jezera, a spojeno je sa Dunavom sa dva kanalčića, nalazi se i Dom sportova, odnosno dom ovdašnjeg Udruženja „Šaran“, ali i dom kajakaša, pa čarda, tu je i sportski centar sa otvorenim sportskim terenima, dve sportske hale, a u završnoj fazi je i izgradnja otvorenog olimpijskog bazena, piše novosadski Dnevnik.

Sve to je udaljeno par stotina metara od poslednjih palanačkih šorova, kuća i višespratnica. Zbog toga nije čudno kada ovde vidite čoveka kako šeta ka vodi bez igde ičega, bez zembilja, vikne – ženo odoh ja upecam ručak! Učini vam se da se vozika biciklom, a kaže vam da ide na pecanje, nema ni pecaroški štap, ni meredov, ni čuvarku… Sve je na obali, jer su čamci sa motorima privezani na brojnim pontonima, a sav pecarški alat nalazi se u kabinama pored vode. Ceo ovaj kompleks ima video nadzor, čuvara i retko kada da nekome nešto zafali.

Tu je pored čarde i restoran sa predivnom terasom sa koje puca predivan pogled ka Dunavu, vidi se susedni Ilok sa srednjovekovnim dvorcem u Hravtskoj, uživa se u posmatranju belih lađa koje ovuda brode i sa kojih mašu turisti…

Nije ovde sve u pogledu, svežem vazduhu, već i atmosferi koja vlada na ovim obalama, a dosta toga ima i u čuvarkama, kotlićima, na talandarama. Na samoj obali, pored vezova za čamce, nalazi se veliki, natkriveni sto sa klupama, a sve to je pored i ispod krošnje starog duda. E, baš taj stoletni dud bio je tema mnogih priča, novinskih tekstova, televizijskih reportaža, narativnih legendi… Odnosno, nije samo dud bio tema već priče koje se decenijama, pa i vekovima ispredaju ispod njega. Neke su istinite, a većina su pecaroške izmišljotine.

Davno upokojeni novinar Petar Tomić, strastveni pecaroš, u nekoliko svojih reportaža, svojevremeno je ovekovečio ovaj deo obale sa starim drvetom u serijalu koji je opravdano nazvao „Priče ispod starog duda“, pa „Pera ždera“… Međutim, to je zapisano pre par decenija, a nikada se ne mogu ispričati sve dogodovštine onih koji su na ovim obalama provodili i provode dane, mesece, godine, pa i decenije.

– Ovde sam počeo da pecam davno, a sećam se da tada nisam krenuo ni u osnovnu školu – priseća se početaka svog druženja sa ovdašnjom vodom Mirko Molnar, jedan od braće Molnar, inače ovde poznatih molera.

– Odnedavno sam u penziji, još pomažem deci u poslu, ali imam više vremena da provodim na vodi i pored vode. Ovo što ima Bačka Palanka malo koja varoš ima, ne samo tokom Dunava kroz našu zemlju, već i u Evropi. Imam čamac, ali imam i brodicu, član sa ovdašnjeg udruženja nautičara, a na mom brodu provodim ove lepe dane. Zabacim, nešto radim, a riba sama dođe na udicu, pa sam i danas upecao ručak, očistio lepu belu ribu i čekam ženu da dođe na gotovo. Plovio sam dosta, ali najviše volim kada, na primer, ispečemo ribu ili meso na roštilju, na obali skuvamo riblji paprikaš, pa se ja i supruga na brodici usidrimo na sredini jezera, ili izađemo na Dunav, zabacim udice, milina…

On tvrdi da ima puno ribe, jer kada voda raste kao sada, riba ide ka obali kao i da je u pecaroškoj karijeri hvatao primerke somova i od 30 kilograma.

Društvu na obali priključio se i Mihalj Balind, čovek koji decenijama plovi ovim vodama i peca. Veli da je baš pre dan-dva u Dunavu prema Bačkom Novom Selu, uz obalu upecao smuđa od 3,5 i soma od oko pet kilograma. Kaže da je bilo i kidanja najlona, a to znači da su grizli komadi i od nekoliko desetina kila.

Procenili su ovdašnji iskusni pecaroši da grabljivice najbolje napadaju sečenu belu ribu na udici.

– Ima ribe i u Tikvari, ali nekako više preferiram Dunav – kaže Mihalj. – Znam da vozim po dva sata uz vodu kako bi došao do pravog mesta gde ću da zabacim udice. Imam drveni čamac i „pentu“ od četiri konjske snage. Ispravan je motor, solidan je i čamac, ali za Dunav je to sporo.

Destinaciju od 12 kilometara uz vodu ja prevalim za dva sata, a oni sa plastičnim čamcima i motorima od, na primer, 30 konjskih snaga, za deset minuta. Rešio sam da kupim i ja plastični čamac dužine 5-6 metara, našao sam jedan polovan, dobro očuvan, a gazda traži 600 evra. Čuo sam i za dobar polovan motor od 7,5 konja. Moram se opremiti, jer ću tako više vremena provoditi u pecanju, a manje u plovidbi.

Trivun Grubor, referent ribarstva u ovdašnjoj Ustanovi za sport i rekreaciju Tikvara koja se stara o ovoj vodi, odnosno ovdašnjem Ribarskom području, veli da u jezeru ima najviše bele ribe, pa babuške, ali i šarana, soma, tolstolobika, smuđa…

– Poslednjih godina je evidentno da oko 350 pecaroša sa dozvolom na vezovima ima oko 250 čamaca – konstatuje Grubor. – Interesantno je da su plastični i metalni čamci sa jakim motorima sve brojniji, odnosno da ih ima više nego drvenih čamaca (čiklji, apatinaca…). Polovne pente i drveni čamci mogu se kupiti za oko 120 evra. Novi motori jesu skupi za naše uslove, ali su sigurniji i ekološki korisniji, jer četvrotaktne mašine ne rasipaju ulje i gorivo, pa i ne prljaju vodu i životnu sredinu, dok kod „penti“, posebno starijih, to može da se desi i dešava se.

Očito je da je za mnoge, posebno one sa minimalcem, ili ljude bez posla i sa statusom čekanja penzija, pecanje sa čamcima i skupim motorima je luksuz. Za njih su skupi i drveni čamci, pa ima dosta onih koji svoje obroke u jezeru i Dunavu hvataju sa obale. Bitno je da ribe ime, jer tada ima i ručka. Najvažnije je, vele ovde, da čovek nauči da peca, ali i da je uporan, jer jedino takvi imaju ulov.

Pratite BPINFO.RS na FEJSBUKU:
www.facebook.com/backapalankainfo

Izvor: Kurir.rs / Foto: Marko Pudić