U Srbiji su plate i dalje niske, ali se polako podižu i prioritetni cilj nam je da ih povećamo, rekao je nedavno ministar finansija Siniša Mali.
Fiskalni savet je povodom predloga budžeta za narednu godinu kritikovao rast plata u javnom sektoru, za koji smatra da je neopravdan, piše Radio slobodna Evropa.
Nisu, međutim, svi ekonomisti saglasni s tim. Kad je reč o platama u javnom sektoru, treba najpre podsetiti da su one 2014. godine bile smanjene, pa se sada ne može govoriti o nekom ozbiljnijem povećanju.
Ovako za RSE Ljubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, komentariše stav predsednika Fiskalnog saveta Srbije Pavla Petrovića da će, prema predlogu budžeta za 2019. godinu, one u proseku biti uvećane za devet odsto, što je ekonomski neopravdano i što je dvostruko više nego u privatnom sektoru.
„Pitanje je da li će i posle ovog povećanja svi doći na nivo iz 2014. godine ili biti neznatno iznad tog nivoa. A u međuvremenu prošle su već četiri godine. Kada bismo to podelili, onda bismo došli do podatka da je to povećanje za dva do tri odsto na godišnjem nivou“, kaže Savić.
Podsetimo, predsednik Fiskalnog saveta Srbije Pavle Petrović ukazao je krajem prošlog meseca povodom Predloga budžeta za 2019. godinu, da će plate u javnom sektoru porasti više nego što je opravdano, i to dvostruko više nego u privatnom sektoru.
„Prosečna neto plata u javnom sektoru će porasti za devet odsto, a rast plata u privatnom sektoru će biti upola manji. To se desilo 2018, a to se sada planira i za iduću godinu, što nije dobro, nije ekonomski opravdano i time se potkopava i privredni rast zemlje“, rekao je Pavle Petrović.
A šta o tome kažu građani?
Jovan Zagorac, Beograđanin koji radi u javnom sektoru, za RSE kaže da je povećanje vrlo malo i da se uz tako male plate neće ni osetiti.
„Šta god da povećaju do deset posto procentualno je smešno u odnosu na to koliko su mala prosečna primanja.“
Ekonomista Ljubodrag Savić umesto dovođenja u pitanje procenta rasta plata u javnom sektoru postavlja drugo pitanje.
„A zašto plate u privatnom sektoru rastu tako malo? Ja mislim da su u našem privatnom sektoru neopravdano niske plate. Malo ljudi znam koji su zadovoljni radom u privatnom sektoru. I to ne podrazumeva samo platu, nego i rad koji ponekad bude i rad od jedne i po, pa čak i dve smene. Letos sam bio na Zlatiboru, gde ljudi u jednom građevinskom preduzeću rade od jutra do sutra, i to svaki dan; znači, umesto 175 sati, koliko je normalno radno vreme na mesečnom nivou, ponekad imaju i više od 300 sati, a veću platu, naravno, ne dobijaju“, ukazuje Ljubodrag Savić.
O tome svedoči i Beograđanka Marika Ristić, koja muku muči sa malom platom u privatnom sektoru.
„Na malu platu pet odsto povećanja – šta je? Tih pet posto ništa ne znači. Najosnovnije da se kupi – ispod 50.000 ne bi smeo niko da ima platu“, komentariše Marika Ristić.
Ljubodrag Savić podseća i na praksu da se od ljudi koji rade – primera radi, u trgovini – očekuje da dođu sat vremena ranije i ostanu sat vremena duže, što je jedna četvrtina radnog vremena više, a što nije plaćeno. U takvim okolnostima drugačije izgleda to povećanje plata od pet odsto. Za koje radno vreme? – pita sagovornik RSE i dodaje da, povrh svega toga, niko i ne pominje skraćene godišnje odmore, rad vikendom, a da se i ne govori o tome kako ljudi primaju platu.
„To je jedan srpski specijalitet da se u dobrom delu srpskih privatnih preduzeća ‘na belo’, odnosno, legalno, plaća minimalni lični dohodak, koji do ovog trenutka iznosi 25.000, a ubuduće će biti 27.000 dinara. Od toga je 15.500 oslobođeno poreza, tako da se porezi i doprinosi, doprinosi na penzije, na primer, uplaćuju na 9.500, odnosno, u narednom periodu na 11.500 dinara, a ostalo je na volji srpskog gazde koliko će dati u kešu, odnosno ‘na crno’. U srpskom privrednom sektoru značajan broj ljudi radi samo za sebe, svi ostali su tehnološko roblje koje se tretira kao trošak proizvodnje, kao i svaki drugi proizvodni trošak“, kaže Savić, ukazujući na to da Srbija, nažalost, nije zemlja civilizovane Evrope, sa radnom tradicijom i poštovanjem sindikalnih i drugih prava.
„Mi smo jedna siromašna zemlja u tranziciji, sa zakonom o radu koji retko gde u Evropi postoji, koji je i nož i pogaču dao u ruke poslodavcima i gde su radnici samo prost dodatak, tako da se ne bih baš mnogo kladio na to da srpski privatni sektor gura Srbiju napred“, mišljenje je Savića.
Zašto Srbija ima najveće socijalne razlike u Evropi?
Veći problemi postoje od onoga što prvi čovek Fiskalnog saveta vidi kao neopravdan rast plata u javnom sektoru, prema sudu Ane Jolović, saradnice Centra za slobodno tržište. Ona za RSE kaže da je glavni problem u tome što reforma javne uprave nije završena i što se konstantno odlaže.
„Gledati plate izolovano lakši je izazov i Fiskalni savet to čini jer mu je to struka, ali, ako posmatrate sa menadžerske strane, iz ugla dobrog upravljanja, vi imate mnogo više problema od samih plata“, smatra Jolović.
„Čak ni taj rast plata u javnom sektoru neće zadržati niti privući kadrove koji su javnom sektoru sada zaista neophodni i nužni. Mi pričamo, recimo, o prelasku na e-government (e-uprava ili digitalna uprava). Kako ćemo preći na elektronsku upravu, ako su plate i dalje tako niske da ne možemo da obezbedimo platu nekom stručnjaku za IT u lokalnoj samoupravi? A na drugoj strani, u tom prekobrojnom javnom sektoru imamo kadrove čija stručna sprema, znanje i kompetencije ne odgovaraju trenutku. Mi dugo već nemamo ozbiljno upravljanje kadrovima u javnom sektoru“, upozorava Jolović.
U zaključku Ljubodrag Savić primećuje da nije opravdan stav koji se često može čuti da zaposleni iz javnog sektora žive na grbači onih iz privatnog. Ta podela, smatra on, asocira na nekadašnju marksističku postavku, na „bazu“, one koji stvaraju dohodak i vuku privredu napred i na „nadgradnju“, u kojoj su, recimo, profesori koji obrazuju ljude i lekari koji ih leče i spasavaju im živote. U koncepciji novog formiranja bruto društvenog proizvoda, poručuje sagovornik RSE, svako daje svoj doprinos i niko ne izdržava nikoga.
Autor: Radio slobodna Evropa
