Da čovek može više puta umreti pre one prave, istinske smrti, shvatila sam , nažalost, vrlo rano.
Da posle svake male smrti čovek može i mora ponovo da se vine do zvezda, shvatila sam nekako istovremeno.
I ne samo da sam ovih poražavajućih činjenica postala svesna još kao dete, nego sam se u to uverila više puta.
Svaki iznenadni tužan ili tragičan događaj koji nas u životu zadesi, otkine od naše duše bar jedan mali deo. Jedan značajan deo duše ode u nepovrat.
Na sreću, postoje ljudi kod kojih sve u životu ide nekim svojim, prirodnim tokom. Nisu za svog života doživeli nikakvu tragediju koja je mogla da ih pomeri. Potrese. Izbaci iz koloseka. Ili zauvek promeni. Nije im život otkidao delove duše.
Nažalost, članovi moje porodice nisu bili te sreće.
Nas je život često mleo. Prekidao. Presecao. Ostavljao nas na vetrometini. Bacao nas na dno!
Nekim čudesnim svojim prstima, kasnije nas je opet podizao do samih zvezda.
Do tog 2. januara neke tamo davne godine, već sam bila načeta malim, povremenim smrtima moje duše.
Ali duša je kao mlado telo. Pati, krvari i naposletku se regeneriše. Prvo se uhvati tanka mlada koža na mestu gde je bila duboka rana. Posle se zaceli. Dešava se da boli kao stari ožiljak na promenu vremena. Ali to nije nešto što se ne može izdržati.
Na maloj stanici u Mladenovu te večeri stajala sam sa mojim Kokom i Bibom. Proslavljalo se drugo novogodišnje veče. Bilja je bila spremna i čekala je nekoga. Išla je za Novi Sad. Mi smo bili u prolazu.
Sećam se da je duvao jak vetar i da se Kokiju nije svidelo kako se Biba obukla. Crna vunena haljina, crni kaput i beli šal. Tamna šminka. Nismo bili navikli da je ona tako obučena i našminkana, i bilo nam je čudno.
Ona je bila nasmejana, kao i obično.
Poljubile smo se i otišli smo svako svojim putem.
Eh, da sam to veče znala kakav je to put kojim se svako od nas te večeri na svoj način uputio, ne bih je ostavila na toj stanici. Naterala bih je da se vrati. Sigurno.
Ali čudni su putevi Gospodnji. Ne daju se ponekad predvideti.
Nikada neću zaboraviti koliko smo se Koki, Mikica, Olja, Dragan, Milan i ja smejali te večeri. To je bio onaj jaki dramatični smeh koji vam protrese celo telo i duh. Onaj smeh od kojeg vas boli stomak i glava. Onaj smeh za koji ne treba povod ni razlog.
Smeh kao lek.
Kao strašna najava nečeg lošeg što dolazi.
Ponoć je bila daleko odmakla kada smo se razišli. Čekali smo Bibu na kafu jer je već bila krenula iz Novog Sada. Kasnila je nešto, pa smo mi krenuli kućama.
Dok smo se mi te večeri smejali, ona je doživela saobraćajnu nesreću. Strašnu.
Dok je mene boleo stomak od smeha, ona se borila da preživi.
Godine su trebale da prođu da prihvatim činjenicu da nisam mogla ništa da uradim te večeri! Godinama me je mučilo pitanje kako nisam osetila šta se njoj te večeri dešavalo dok sam ja bila vesela i nasmejana!
To jutro je promenilo sve nas. Celu našu porodicu.
Tog tmurnog januarskog jutra, lekari su se borili za njen mladi život.
Tog jutra sam doživela moju prvu pravu veliku smrt. Smrt pre smrti.
Shvatila sam kako je kada se čovek oduzme i fizički i psihički.
Otvori se jedna velika rupa ispred vas. Ništa više ne postoji. Samo velika bol u grudima koja vas davi. Neda vam da mislite. Ne možete da dišete.
Tog jutra sam prvi put videla mog tatu da plače.
Tog jutra sam ponovo preživela naše zajedničke godine. Naše detinjstvo. Naše svađe. Razgovore. Bibin smeh. Naše zablude. Prve i pogrešne ljubavi. Naše omiljene pesme! Sve frizure koje mi je pravila.
Pa ona ne može da umre! Bezobraznica jedna! Ne sme da me ostavi! Sram je bilo!
Naredni dani, meseci i godine su bili teški!
Biba je preživela tu tešku nesreću.
Rođeni optimista se izborio za sebe! Bila je uporna i njeno stanje se poboljšavalo. Godine vežbe i odricanja urodili su plodom!
Ona je danas istaknuti sportista, reprezentativac!
Ona je danas ista ona Biba, nasmejana i svojeglava. Ona Biba koja voli kafanu. Crno vino. Ona Biba na svoju ruku.
Ona nije dozvolila da život stane onoga 2. januara. Ona se borila. Nije mogla da dozvoli da je jedna polomljena kičma obeleži za ceo život! Neće moći!
Ne znam kako ni zašto, ali ja sam uvek imala utisak da je svima nama bilo teže nego njoj. Sebično mišljenje i glupo potpuno. Ali ona je nas bodrila! Ona je lečila naše i svoje rane istovremeno!
Ja sam danas ponosna na nju. Na njenu snagu i upornost. Na njene uspehe Na njen osmeh. Na sve ono sa čime se izborila.
Ona je moja večita rana. Večito pitanje zašto je moralo tako da bude. Večiti pritisak u grudima kada se setim kroz šta je sve prošla. Večita suza u oku.
Moja večita bol.
Moja večita inspiracija.
Jednom mi je otac Aco rekao da Gospod čoveku da onoliko koliko može da izdrži. Ni više ni manje od toga.
To je istina. Jedina.
