Bio je topao i prozračan prolećni dan. Sećam se da sam se mnogo radovala što su kod nas došli naši rođaci Velemiri iz Bačke Palanke.

To je za mene značilo da ću ceo dan imati društvo za igru. Tada sam još bila jedinica.

Slavko i Isidora su poneli rekete za tenis. Slavko je pokušavao da me nauči kako da držim reket i da udarim lopticu. Slabo sam ja nešto savladavala pravila igre. Nikada, nažalost, nisam bila talentovana za sport. Osim toga, igrali smo se u dvorištu, i pošto je dvorište bilo neravno, ja sam više posrtala, zapinjala i padala nego što sam igrala tenis.

Za sport nisam bila talentovana, ali sam od uvek imala talenat da od malih stvari stvorim čitave svetove ! Da od običnog dana napravim dan pun smeha i uživanja, koji ću pamtiti dugo!

U jednom momentu Slavko je onako momački udario lopticu, i ona se otkotrljala ispod drva koja su bila složena u dnu dvorišta, uz zid.

Bila sam mlađa, pa je bilo logično da ja donesem lopticu. Pritrčala sam drvima, čučnula sam i taman kada sam napipala lopticu, nešto je strašno zagrmelo i protreslo zemlju!

Od tog stravičnog tutnja pala sam na leđa. Odrasli su istrčali iz kuće.

“ Deda, šta je to bilo?“, pitala sam plačući.
“ Ne brini se, sine, neće ništa biti! To se čuju bombe. Ali nije ovde, u Vukovaru. Ne boj se!“

Moj dobri deda me je hrabrio.

Gosti su otišli kući.

Sećam se da nisam baš mogla da razumem kako to padaju bombe i ko ih baca. Na koga.

Nisam tačno znala ni gde je Vukovar, ali sam pouzdano znala da je preko Dunava, a Dunav je bio blizu mog sela.

U mojoj dečijoj glavi to je značilo da je rat blizu. I bombe su blizu.

Toga dana sam postala svesna da je rat počeo. Da nam kuca na vrata.

Kao nezvani gost.

Kao nešto što ne želiš da ti se dogodi, ali događa se ipak, i koliko god se ti trudio da nešto promeniš, ne ide.

Ne zavisi od tebe.

U ratu nisam izgubila nikog i ništa svoje. I sigurno da sam zbog toga na neki način blagoslovena.

Ali ga pamtim.

Pamtim ga po tim strašnim grmljavinama i potresima koje sam slušala skoro svakodnevno.

Pamtim ga po nekim sahranama u mom selu, koje su bile poslednji pozdrav nekim mladim ljudima koji su poginuli u tom ratu.

Po radio amaterima kod kojih je deda odlazio pokušavajući da sazna nešto o svojoj sestri. Ona je bila otišla u Zagreb na operaciju dojke i tamo je zatekao rat. Nije mogla da se vrati svojoj kući u Zenicu, niti da dođe kod nas u Srbiju.

O njenoj deci je pokušavao nešto da sazna, koja su ostala sama u Zenici. Gladna.

Pamtim taj nesretni rat po kolonama izbeglica koje su pristizale svakodnevno u selo.

Po mojim malim drugarima iz razreda, koji su pobegli od rata.

Po njihovoj staroj, zarozanoj i iskrpljenoj odeći pamtim rat.

Po spuštenim glavama i praznim pogledima.

Po dubokoj oskudici i praznim prodavnicama.

Po želji da mi mama kupi Galeb čokoladu i po njenoj nemogućnosti da mi je kupi, jer i da čokolade ima u prodavnicama, mi nemamo novca za nju.

Po slikama nekakvih kolona i uplakanih žena i dece, koje sam viđala na televiziji.

Po tome što nismo mogli da idemo na ekskurziju.

Po tatinom odlasku tamo negde gde se puca.

U godinama koje su usledile, svakog dana sam postajala svesnija šta nam je sve doneo taj rat. Ili bolje reći odneo.

Postala sam svesna koliko je rat unazadio i ponizio običnog malog čoveka, bez obzira u kojoj od bivših republika on živeo.

Koliko je majki, očeva i sestara zavio u crno.

Koliko mržnje je izazvao u ljudima.

Uništio nam je porodice i prijateljstva.

Oterao nam je komšije.

Razrovio nam ulice i domove.

Probudio je ono najgore u nama. Ono crno i pohlepno. Ono demonsko i krvavo.

Rastavio nas je i podelio.

Uzeo nam je dušu i mogućnost da živimo jedan normalan dostojanstven život.

Sigurno ima i onih koji smatraju da je rat nekome nešto i dobro doneo.

Ja duboko verujem da nije.

Eto, baš danas se navršava 25 godina od jednog strašnog događaja koji je, po meni, simbol svega onoga što je taj rat bio i onoga šta je iza sebe ostavio.

Danas je 25 godina od smrti dvoje mladih ljudi, Boška i Admire, koji su život izgubili na današnji dan, na jednom mostu u Sarajevu.

U gradu u kojem su rođeni i u kojem su se voleli.

Priča se da je dan bio svetao i mirisan. I da su se oni uputili preko mosta, da pobegnu od rata u neko bolje sutra.

Priča se i da je postojao dogovor i obećanje od strane srpske i muslimanske vojske da niko neće pucati na ovaj mladi par. Da neće pucati, i da će im tako omogućiti da se spasu i nastave svoj mladi život.

Nisu održali obećanje.

Neko je ipak zapucao.

Do danas se ne zna ko.

Niko nije odgovarao za ovo delo. Znači da niko nije kriv.

Jadne njihove majke .

I jadna majka i nama kada smo dozvolili da slobodno hoda ovim svetom onaj ko je prekršio obećanje i pucao tog dana.

I uopšte me nije briga da li je Srbin ili Bošnjak! On je zver!

Slika dvoje mladih mrtvih tela koja leže na tom sarajevskom mostu, treba da nam bude podsetnik šta je i šta nam je doneo taj rat.

Da se trgnemo i kažemo „NE “ ovima što i danas, u svim nekadašnjim republikama Jugoslavije, pozivaju na mržnju i oružije.

Da pokušamo krenuti dalje bez obzira na tmurnu i tragičnu prošlost koju delimo!

Najviše me, ustvari, brine činjenica što su svi oni koji su rat počeli, negde ovde među nama.

Pa kopaju po ranama i sluđuju i dalje jadni napaćeni narod!

I zato da me se manu svi oni mrzitelji, nacionalistički i fašistički nastrojeni bolesnici!

I oni što se dele na naše i njihove!

Okoreli vernici i protivnici svega što je drugačije.

Oni bez poštovanja.

Oni što pozivaju na veličanje nekih iskrivljenih eksremističkih vrednosti koje su nas i dovele do ovoga gde smo danas.

I oni što stalno raspravljaju ko je više kriv, a ne rade ništa da nam bude bolje! Da dostojanstveno živimo!

Ja sam dete Vojvodine.

Volim je ovako lepu i punu različitosti. Ovako bujnu, doteranu, izmešanu i punu mirisa. Ovako sposobnu da u njoj živimo u miru svi mi, različite vere, nacionalnosti, porekla, kulture i navika.

I zato neka me naročito zaobiđu svi ovi koji ne mogu da shvate DA JE SVA NAŠA RAZLIČITOST ONO ŠTO NAS SPAJA! ONO ŠTO NAS ČINI LJUDIMA!

Imali ste vi , gospodo, svoje vreme! I svi smo osetili šta nam je to vaše vreme donelo! Na koži smo svojoj osetili! Bukvalno!

Zato sada razgulite više! Kuš!