Ulazim u svečanu salu. U ruci nosim poklon, red je, ipak dolazim na proslavu rođendana. Tražim slavljenika, teško mi je da ga pronađem među brojnim gostima. Pokazuju mi prstom na dno sale, počasno mesto, ali ipak vrlo solidarno udaljeno od glasne muzike i zvučnika. Manji je od ostalih, urastao, sto godina je ipak učinilo svoje.

Elegantan je, kako priliči. U crnom odelu na tanke, jedva vidljive bele prugice. Bela košulja i preko nje štrikani zeleni prsluk. Zimogrožljiv je. Ima vrlo moderan ljubičasti ram za naočare, stigao direktno iz Amerike. LJubim ga tri puta i u momentu nisam sigurna šta bih mogla da poželim deda Sreti Kerkezu koji tog dana, 1. aprila, sa svojom suprugom, decom, unučićima i praunučićima proslavlja svoj stoti rođendan.

Šta poželeti?

Bratanac Branko Kerkez Rinjo, ispunio je obećanje i organizovao rođendansku zabavu na kojoj je oko pedesetak gostiju. Kaže mi da će mu sad organizovati slavlje za svaki naredni rođendan.

Pitam Sretinu decu šta su mu poželeli.

„Volela bih da nastavi da živi mirno, bez velikih bolova ili mučenja“, kaže ćerka Smilja, dok ćerka Mara dodaje da bi volela da „tajo“ dočeka da njegova supruga Milka napuni stotu, i da onda njoj organizuju svečanu proslavu jer je to zaslužila.

To znači da bi on tada imao 109.

„Teško je smisliti želju čoveku koji je dočekao stotu. Čak i poklon. Meni je najvažnije u celoj ovoj priči ono što sam ja, zajedno sa svojim sestrama, nasledio od njega. A to je čist obraz. Odgojio nas je da budemo pošteni, vredni ljudi koji sve stiču svojim radom“, kaže sin Boris.

Na proslavu je čak iz Izraela stigla i ćerka od brata, Anđelka koja je slavljenika opisala kao „divnog, običnog čoveka koji sve vidi ružičasto i raduje se svakom danu. Pravi idealista za koga ne postoje loši ljudi“

Dobio je puno poklona, među njima čak i kozmetiku, jer je oduvek voleo da bude pedantan.

Unuk iz Beograda mu je kupio bežični telefon, čemu se najviše obradovala supruga Milka koja je za ovu priliku obukla elegantni kostim sivo plave boje, kupljen davno za „proletnje šetnje“. Nije imala puno prilike da ga nosi. U levi rever umetnula je zlatnu značku na kojoj je Titova štafeta mladosti. U sedoj, uredno počešljanoj kosi stoje dva plastična češljića.

Sretu fotografišu, grle, a on sedi i posmatra rodbinu i vidi se koliko je sretan što su se svi okupili na jednom mestu.

Jede sam, vrlo spretno držeći viljušku i nož. Imao je malu pomoć oko duvanja svećica na rođendanskim tortama koje su iznete sa prskalicama u mraku, uz pesmu „Danas nam je divan dan…“

Posle su mi rekli da deda Sreto nema puno želja, sve što je bilo, bilo je, iako bi možda najviše želeo da oženi unuka Đorđa, jer on nosi njegovo prezime.

„Ja sam direktni potomak i sve oči su uprte u mene, kaže u šali unuk Đorđe. „Broje mi godine, kažu to si trebao još u dvadesetim, tridesetim, al šta ja da radim… desiće se kad bude trebalo. Sve je više razvoda, brakovi pucaju ko od šale. A ja imam dedu i babu koji imaju ono što je za mene idealan brak“.

Milkina „krajiška“ ljubav

Pitam decu, poznaju ga najbolje, u čemu je tajna deda Sretine dugovečnosti. Dobila sam identičan odgovor „u teta Milki“.

„Ona je jedna divna žena koju smo od prvog dana gledali kao svoju majku. Naša mama je preminula od srca mlada u četrdesetoj godini. Tata se oženio dvanaest godina kasnije teta Milkom. Nikada nas nije popreko pogledala. Ona je jedna razborita, staložena, brižna žena koja je našeg taju čuvala ko malo vode na dlanu. Nikada nije imala svoju decu, pa se oko njega starala ko oko deteta“, priča mi ćerka Mara.

„Mi svi živimo u Beogradu, daleko od njih i ko zna kako bismo uspevali da se organizujemo i staramo o njemu da nije teta Milka koja je neverovatno pribrana. Ona njemu daje terapiju, zove Hitnu, ide u ambulantu. I nikada nas do sada nije pozvala da kaže da mu je loše, tek kad sve prođe, kad su već bili doktori. Ona ne kuka i oduvek je uživala da se stara o njemu. Tačno zna kakvu belu kafu pije, sa koliko šećera, šta mu prija, šta ne…“, kaže ćerka Smilja. Oči joj se pune suzama.

Pitam suprugu Milku da li je to zbog jake, velike ljubavi ili je kao krajiška žena, sa Prkosa, naučena da tako gleda i poštuje svog muža. Kaže da je ljubav jaka, a i da ne bi umela drugačije.

Ko je posmatra, to lako može zaključiti. Stavljaju joj krtinu u tanjir, a ona uzima i prebacuje ga u njegov, usitnjavajući je u zalogaje. Drži mu čašu sa sokom, briše salvetom trag šlaga sa prsta. Gleda ga sve vreme, budno prateći njegove reakcije.

Pričaju mi kako su ih posle samo par dana u banji u Vrdniku morali vratiti kući, jer deda nije hteo da bude više tamo.

„Logično, jer on ima banju i kod kuće. Teta Milka je učinila da se on i kod kuće oseća komotno, paženo i maženo“.

Priđem joj i na uvo pitam: „Jel Vam nekad falilo da neko o Vama brine?“

„Nekad kad sam baš umorna, kažem ala bi bilo lepo da mi neko sad skuva kafu. A onda moj Sreto kaže, može i meni“, otkriva mi kroz smeh i još kaže „Život kakav god da bio, on je uvek mio“.

Ustala je da malo zaigra u kolu, onda su i njega podigli. Uhvatili su se za ruke i pokazali snagu poštovanja, ljubavi i razumevanja.

Rekla sam mu da je srećan čovek, ne znam da li me je čuo dobro. Puna sala dece, unučadi, praunučadi, i supruga Milka kao jak, al udoban oslonac sve ove godine. To je, biće, najvažnije.

Pratite BPINFO.RS na FEJSBUKU:
www.facebook.com/BPinfo.rs