Inkluzivno obrazovanje, koje podrazumeva uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne vrtiće i škole, već godinama je deo obrazovnog sistema. Ideja ovog modela jeste da svako dete ima priliku da se razvija i obrazuje zajedno sa svojim vršnjacima, uz odgovarajuću podršku stručnjaka i obrazovnih ustanova.
Inkluzivno obrazovanje, koje podrazumeva da deca sa smetnjama u razvoju pohađaju vrtiće i škole zajedno sa svojim vršnjacima, već godinama je deo obrazovnog sistema. Ideja ovog modela je da se svakom detetu omogući pristup obrazovanju i socijalizaciji u zajednici.
Međutim, u razgovorima koje je redakcija vodila sa roditeljima, sve češće se čuje jedna ista rečenica o problemima se govori, ali retko javno. Prema saznanjima redakcije, pojedini roditelji čija su deca uključena u inkluzivni sistem, ali i roditelji čija deca pohađaju odeljenja u kojima se inkluzija sprovodi, ukazuju na različite izazove u njegovoj primeni. Ipak, većina njih nije želela da o tome govori javno. Kako navode u razgovoru sa nama, strah od mogućih posledica po decu jedan je od glavnih razloga zbog kojih roditelji ne žele da istupe sa imenom i prezimenom.
Pojedini roditelji kažu da se plaše da bi javno iznošenje problema moglo da utiče na odnos u vrtiću ili školi koju njihovo dete pohađa, dok drugi navode da ne žele da njihova deca budu dovedena u neprijatnu situaciju. Tako se brojni problemi koji se pominju u privatnim razgovorima retko pojavljuju u javnosti, što dodatno otežava otvorenu raspravu o tome kako inkluzivni sistem funkcioniše u praksi.
Razgovor sa stučnjakom koji ima višegodišnje iskustvo
O iskustvima iz prakse i izazovima sa kojima se susreću porodice i obrazovne ustanove govorila je diplomirani defektolog Ivana Milisav. Kako ona navodi, inkluzija može imati značajne prednosti za razvoj dece, posebno kada je u pitanju socijalizacija i uključivanje u vršnjačku zajednicu. Ipak, u praksi se često pojavljuju problemi koji otežavaju njenu primenu.
Jedan od ključnih izazova odnosi se na podršku porodicama dece sa razvojnim teškoćama. Roditelji se neretko suočavaju sa velikim administrativnim i organizacionim obavezama, dok im sistemska podrška nije uvek dostupna u meri u kojoj je potrebna. Sa druge strane, vaspitači, učitelji i nastavnici u redovnim ustanovama često rade u uslovima u kojima nemaju dovoljno vremena, resursa ili stručne podrške da u potpunosti odgovore na potrebe sve dece u odeljenju.
Zbog toga je upitno da li trenutni model inkluzije uspeva da obezbedi ravnotežu između potreba dece sa smetnjama u razvoju, njihovih vršnjaka i nastavnog osoblja.
Sagovornica ističe da inkluzija sama po sebi nije problem, ali da sistem može biti znatno unapređen kroz veću podršku roditeljima, dodatnu edukaciju nastavnika i veće uključivanje stručnih saradnika u rad sa decom.
Vodič za roditelje
Zbog velikog broja poruka i razgovora koje je redakcija vodila sa roditeljima, ali i činjenice da mnogi od njih ne žele javno da govore o problemima sa kojima se suočavaju, pripremili smo i kratak vodič za roditelje.
Vodič ima za cilj da pomogne roditeljima da se informišu kome se mogu obratiti ukoliko smatraju da inkluzivni sistem u praksi ne funkcioniše kako bi trebalo ili ako je potrebna dodatna podrška za decu, nastavnike ili roditelje.
Ako mislite da inkluzija u vrtiću ili školi vašeg deteta ne funkcioniše kako bi trebalo, važno je da znate da postoje institucije i službe kojima se možete obratiti za pomoć.
Problem se najpre pokušava rešiti u samoj ustanovi, razgovorom sa vaspitačem, učiteljem ili razrednim starešinom, kao i sa pedagogom, psihologom ili direktorom škole. Ukoliko se problem ne reši u školi ili vrtiću, roditelji se mogu obratiti interresornoj komisiji pri lokalnoj samoupravi, školskoj upravi Ministarstva prosvete ili prosvetnoj inspekciji.
U slučaju sumnje na diskriminaciju ili kršenje prava deteta, pritužba se može podneti i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti ili Zaštitniku građana.
Roditeljima su dostupne i besplatne linije za savetovanje. Nacionalna dečja linija 116 111 radi 24 časa dnevno. Savet i podršku mogu dobiti i putem SOS linije za roditelje 0800 001 002, kao i pozivom na „Plavi telefon“ 0800 308 308, gde je moguće razgovarati sa stručnjacima i dobiti pomoć u rešavanju problema.
Nacionalna dečja linija – 116 111
Nacionalna dečja linija je besplatna telefonska linija dostupna iz cele Srbije, koja radi 24 časa dnevno, svakog dana u godini. Namenjena je deci, mladima i roditeljima koji traže savet ili podršku u različitim situacijama. Na liniji rade obučeni savetnici, psiholozi i pedagozi, koji mogu pomoći u razgovoru o problemima u školi ili vrtiću, odnosima sa vršnjacima, porodičnim izazovima, ali i pitanjima koja se odnose na prava i dobrobit deteta. Razgovor je poverljiv, a savetnici mogu uputiti roditelje i na druge institucije ili službe koje mogu pružiti dodatnu pomoć.
SOS linija za roditelje – 0800 001 002
SOS linija za roditelje pruža besplatnu psihološku podršku roditeljima koji se suočavaju sa različitim izazovima u vaspitanju i razvoju dece. Roditelji se mogu obratiti za savet ukoliko imaju nedoumice u vezi sa ponašanjem dece, porodičnim odnosima, emocionalnim teškoćama ili stresom sa kojim se suočavaju u svakodnevnom životu. Liniju vodi Institut za mentalno zdravlje, a razgovor sa stručnjacima može pomoći roditeljima da bolje razumeju situaciju u kojoj se nalaze i dobiju smernice za dalje postupanje.
Plavi telefon – 0800 308 308
„Plavi telefon“ je besplatna savetodavna linija namenjena deci, mladima i roditeljima, gde je moguće razgovarati sa psihologom ili obučenim savetnikom o različitim problemima. Pored telefonskog poziva, dostupna je i onlajn podrška putem četa i elektronske pošte, što omogućava korisnicima da izaberu način komunikacije koji im najviše odgovara. Razgovori su anonimni i poverljivi, a savetnici mogu pružiti podršku u slučajevima vršnjačkih problema, teškoća u školi, porodičnih izazova ili drugih situacija koje utiču na dobrobit dece i mladih.
Autorka: Jovana Danilov
