Vek sećanja na besmrtni Gvozdeni puk (Foto/Video)

Štab Gvozdenog puka; FOTO: Wikimedia Commons

Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica

„Požurite, evo nam gvozdenjaci.”

Malo je reći koliko je srpska vojska zadužila svoj narod u ratovima za konačno oslobođenje Stare Srbije od turske vlasti i odbrani nacije u Prvom svetskom ratu. Ali, u veku u kojem obeležavamo 100 godina o kraja Velikog rata, treba posebno istaći zalaganje jedne od najodlikovanijih jedinica srpske vojske u istoriji – Gvozednom puku „Knjaz Milos“.

Puk je učestvovao u svim važnim bitkama balkanskih rata, a večnu slavu stekao u Prvom svetskom ratu. Nažalost, veliki broj od hrabrih vojnika nikada se nije vratio svojim kućama. Većina je izginula na bojnom polju a skoro svi oni prešli su surova bojišta Srbije, gudure Albanije, krvavi Solunski front i delili sudbinu srpske i savezničke vojske. I zato je u ovom proslavljenom puku bilo i najviše junaka i najviše nosilaca Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg ratnog odlikovanja Srbije i brojnih najviših savezničkih odlikovanja.

„Gvozdeni ljudi“

Prema originalnom sastavu, u Drugom pešadijskom puku Moravske divizije prvog poziva bilo je najviše Jablaničana, Pustorečana i Topličana i Zaplanjaca. Svi oni u slavu su krenuli 7. okrobra 1912. godine iz Prokuplja, ali tek nakon Bregalničke bitke puk dobija naziv „GVOZDENI“, jer su u odsutnom trenutku započeli juriš na bugarske linije i dobili Drugi balkanski rat. Naziv puk je krvlju zaradio dajući nesebično svoje živote za slobodu i svoju otadžbinu, braneći ugled i čast svoje države i svoga naroda.

Hrabrošću, čvrstinom i visokim borbenim moralom u Prvom svetskom ratu, puk se pročuo i junaštvom zadivio skoro sve savezničke vojske, pa njihove vojskovođe, vlade i narode.

O tom borbenom moralu srpskih vojnika uverljiv zapis ostavio je njihov protivnik i okupatorski vojnik, kaplar 11. puka 9. austro-ugarske divizije u učesnik Cerske i Kolubarske bitke i poznati književnik Egon Ervin Kiš. O njima on kaže: „Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda, jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio Šatobrijana da neumitna sila-volje savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu“.

Žurnal de Ženev, oktobar 1918. o Gvozdenom puku: „Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred .. pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjena je samo za kinematografske filmove…“

General Franše de Epere: „To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva“.

Pobeda ili poraz, trećeg nema

Drugi pešadijski puk prvog poziva, od pedeset pukova, koliko je brojala srpska vojska, jedini je nosio počasni naziv „Gvozdeni puk”. Slavno ime puk nije dobio ni od kralja, ni srpske Vrhovne komande već, sasvim spontano, od samih srpskih vojnika drugih pukova, a zbog izuzetne hrabrosti i velikih ratničkih podviga na bojnom polju.

Znalo se u celoj srpskoj vojsci, pa čak i među neprijateljskim trupama, da taj puk i po ceni velikih gubitaka ne odstupa sa bojnog polja bez komandnog naređenja. Neprijatelj, kad bi saznao da je ispred njega Drugi „gvozdeni“, zadrhtao bi i hvatala bi ga panika. Znao je da ovaj srpski puk uvek u borbu ide do kraja – ili pobediti ili izgubiti, trećeg nije bilo.

U ratu s neprijateljem srpski vojnici i komandanti drugih jedinica bili su slobodniji i sigurniji kad je uz njih Drugi „gvozdeni” puk, tada bi vojnici šaputali: „Požurite, evo nam gvozdenjaci”.

“Marš na Drinu”

Ostaće zabeleženo i to da se u Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk posebno istakao u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao „Marš na Drinu“.

Treba pomenuti i to da su se u ovom puku proslavile i jedine dve žene nosioci Kraljevski orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.

Nakon proboja Solunskog fronta, puk je učestvovao u borbama za oslobođenje Srbije. Preko Duanava, napredovanje Gvozdenog puka se završilo 7. novembra 1918. kada je oslobođena Kikinda, a sredinom decembra 1918. godine, jednica je povučena iz Vojvodine u Beograd.

Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan.

POSTAVI ODGOVOR

Ostavite Vaš komentar
Unesite Vaše ime

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.