Век сећања на бесмртни Гвоздени пук (Фото/Видео)

Štab Gvozdenog puka; FOTO: Wikimedia Commons

Пук је све до 5. маја 1920. године задржан у Београду као гардијска јединица

„Пожурите, ево нам гвоздењаци.”

Мало је рећи колико је српска војска задужила свој народ у ратовима за коначно ослобођење Старе Србије од турске власти и одбрани нације у Првом светском рату. Али, у веку у којем обележавамо 100 година о краја Великог рата, треба посебно истаћи залагање једне од најодликованијих јединица српске војске у историји – Гвозедном пуку „Књаз Милос“.

Пук је учествовао у свим важним биткама балканских рата, а вечну славу стекао у Првом светском рату. Нажалост, велики број од храбрих војника никада се није вратио својим кућама. Већина је изгинула на бојном пољу а скоро сви они прешли су сурова бојишта Србије, гудуре Албаније, крвави Солунски фронт и делили судбину српске и савезничке војске. И зато је у овом прослављеном пуку било и највише јунака и највише носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, највишег ратног одликовања Србије и бројних највиших савезничких одликовања.

„Гвоздени људи“

Према оригиналном саставу, у Другом пешадијском пуку Моравске дивизије првог позива било је највише Јабланичана, Пусторечана и Топличана и Заплањаца. Сви они у славу су кренули 7. окробра 1912. године из Прокупља, али тек након Брегалничке битке пук добија назив „ГВОЗДЕНИ“, јер су у одсутном тренутку започели јуриш на бугарске линије и добили Други балкански рат. Назив пук је крвљу зарадио дајући несебично своје животе за слободу и своју отаџбину, бранећи углед и част своје државе и свога народа.

Храброшћу, чврстином и високим борбеним моралом у Првом светском рату, пук се прочуо и јунаштвом задивио скоро све савезничке војске, па њихове војсковође, владе и народе.

О том борбеном моралу српских војника уверљив запис оставио је њихов противник и окупаторски војник, каплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије у учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш. О њима он каже: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“.

Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“

Генерал Франше де Епере: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“.

Победа или пораз, трећег нема

Други пешадијски пук првог позива, од педесет пукова, колико је бројала српска војска, једини је носио почасни назив „Гвоздени пук”. Славно име пук није добио ни од краља, ни српске Врховне команде већ, сасвим спонтано, од самих српских војника других пукова, а због изузетне храбрости и великих ратничких подвига на бојном пољу.

Знало се у целој српској војсци, па чак и међу непријатељским трупама, да тај пук и по цени великих губитака не одступа са бојног поља без командног наређења. Непријатељ, кад би сазнао да је испред њега Други „гвоздени“, задрхтао би и хватала би га паника. Знао је да овај српски пук увек у борбу иде до краја – или победити или изгубити, трећег није било.

У рату с непријатељем српски војници и команданти других јединица били су слободнији и сигурнији кад је уз њих Други „гвоздени” пук, тада би војници шапутали: „Пожурите, ево нам гвоздењаци”.

“Марш на Дрину”

Остаће забележено и то да се у Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук посебно истакао у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину“.

Треба поменути и то да су се у овом пуку прославиле и једине две жене носиоци Краљевски орден Карађорђеве звезде са мачевима, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Након пробоја Солунског фронта, пук је учествовао у борбама за ослобођење Србије. Преко Дуанава, напредовање Гвозденог пука се завршило 7. новембра 1918. када је ослобођена Кикинда, а средином децембра 1918. године, једница је повучена из Војводине у Београд.

Пук је све до 5. маја 1920. године задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан.