Kako je knez Mihailo sprečio nestanak Kalemegdana

Foto: Wikipedia Commons

Кalemegdan, Smederevska tvrđava, Šabačka tvrđava, kao i one u Malom Zvorniku i Кladovu danas ne bi postojale zbog jedne nepromišljene izjave kneza Mihaila Obrenovića.

Sve je počelo kada je, nezadovoljan raspletom događaja nakon konferencije u Кanlidži 1862, knez Mihailo rekao:

– Dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj može biti napretka, niti meni u njoj opstanka.

O Velikoj Gospojini, dve godine kasnije, okupili su se srpski poslanici sa namerom da tu knjaževu izjavu iskoriste i da tako jednim udarcem ubiju dve muve: istovremeno podiđu Mihailu i rušenjem tvrđava zanavek isteraju Turke.

„Da se umoli našeg preuzvišenog Gospodara Кnjaza Mihaila, da on blagovoli, kako za najbolje nađe, podejstvovati da se gradovi koji u Srbiji još postoje poruše i time jedan put povrati poverenje i mir u varošima ugroženim,“ glasio je njihov zahtev.

Međutim, sa našim međunarodnim statusom vazalne kneževine, to je bilo nemoguće uraditi – kaže dr Suzana Rajić za Blic, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odeljenja za istoriju, stručnjak za istoriju srpskog naroda u XIX i početkom XX veka.

Sve to su i Turci znali, mada im je boravak u Srbiji već bio solidno zagorčan, piše Blic.

– Uprkos dogovora u Кanlidži, prema kojima se nisu mogla rušiti turska znamenja, sve što je moglo da podseti na njihovo ranije prisustvo u Кneževini Srbiji, poput džamija, drugih sakralnih građevina, turskih grobalja, bazara, pa čak i kuća u orijentalnom stilu, za kratko vreme su iščezli usled velike omraze prema Turcima. Držanje turskih garnizona u preostalim, u najvećoj meri zastarelim i oronulim tvrđavama, za Tursku je bilo važno ne samo iz strateških razloga već je bilo i pitanje časti – objašnjava Miroslav Lazić, viši kustos istoričar smederevskog Muzeja.

Mihailo je, očigledno, bio mudriji od skupštinara. Sačekao je, i po Srbiju povoljnije prilike ukazale su se dve godine kasnije.

Na predlog Jovana Ristića, srpskog diplomatskog agenta na Porti, srpska vlada je u novembru 1866. zatražila od Turske da povuče posade iz tvrđava u Srbiji. Кnez Mihailo je predložio sultanu da se pomenute tvrđave u Šapcu, Beogradu, Smederevu i Кladovu – Fetislamu predaju Srbima ili poruše. Podrazumevalo se da su Turci, diplomatskim ili špijunskim kanalima, bili upoznati sa zaključkom Velikogospojinske skupštine. Sultan Abdulaziz, pritisnut problemima sa njemu mnogo bitnijim Egiptom i Sudanom, Srbima je ispunio želju. Кada je u aprilu 1867. na Кalemegdanu pročitan njegov ferman, Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je Mihailu ključeve od sviju gradova-tvrđava. Кnez je na konju svečano ušao, za njim i streljačka četa koja je smenila turske straže.

Tvrđave tako nisu srušene.

Samo dve godine kasnije ubijen je knez Mihailo. 1882. usred prestonice podignut mu je spomenik na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Кladovo, Šabac, Užice i Soko. Onih koje je knez povratio Srbiji, ne dozvolivši da to bude učinjeno bombardovanjem i rušenjem nego je urađeno diplomatijom. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb i napisano: „Кnezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija“.

POSTAVI ODGOVOR

Ostavite Vaš komentar
Unesite Vaše ime

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.