Foto: Thinkstock/ilustracija

Neverovatno je da je samo pre tri godine nauka tvrdila da su razlike između muškog i ženskog mozga tolike da bi muškarci i žene mogli da se posmatraju skoro kao različite vrste.

To je shvatanje koje je postojalo još sredinom 19. veka, kada su istraživači tvrdili da mogu da odrede nečiji pol samo gledajući u nečiji mozak. Sve je to potkrepljivalo onu tezu koja do danas važi – o ženama kao emotivnijima a muškarcima kao logičnijima. O muškarcima sa Marsa, i ženama sa Venere. Te razlike u polovima koje baš i ne razumemo, najlakše su se objašnjavale muškim i ženskim mozgom.

A onda su prošle godine, pa su naučnici sa Univerziteta iz Tel Aviva, koje je predvodila Dafne Džoel, rekli da ne nema razlike u polovima kad je mozak u pitanju, niti načina da se sistematski utvrdi razlika među muškarcima i ženama.

„Svaki mozak je unikatni skup karakteristika“. Svaki mozak je, prema njima, jedinstveni miks muških i ženskih osobina. Ova studija ispitivala je mozgove 1.400 ljudi, starosti od 13 do 85 godine. Naučnici su merili veličinu 29 regija u mozgu koje su ranijim istraživanjima povezane sa polom. Otkrili su da samo vrlo mali broj mozgova može da se podeli na muški i ženski, jer velika većina uglavnom ima mešavinu i ženskih i muških regija. Drugim rečima, mozak nikako ne može da se poveže sa nečijim polom.

„Većina ljudi ima miks ženskih i muških regija“, kaže Dafna Džoel, neuronaučnik sa Tel Aviva i vođa studije. Vrlo mali broj mozgova – od nule do osam odsto – sadrže sve muške ili ženske karakteristike. „Ne postoji samo jedan tip ženskog ili muškog mozga“. To je dovoljno da naučnici promene pristup u proučavanju mozga. Da li će biti dovoljno da društvo redefiniše svoje stavove o polovima?

„Ljudi su se vezali za ideju da biti muškarac ili žena pretpostavlja da imate različite ciljeve ili izbor karijere“, tvrdi istraživač Margaret Mekarti, ekspert u razlici u polovima na Univerzitetu Merilend u Baltimoru. „Ovakve studije se bore protiv ideje da su te razlike zasnovane na biologiji, kao opozit kulturnim očekivanjima.“

Foto: Thinkstock/ilustracija

U prošlom broju Njujork tajmsa, čitali smo o tome zbog čega su žene slabije u šahu? Ispostavilo se da one uopšte nisu slabije, sve dok ne počnu da razmišljaju o muško-ženskim razlikama. Istraživači u Padovi shvatili su da žene kad nisu znale kog pola je njihov protivnik, pobeđivale su u otprilike polovine partija, ali kad su mislile da igraju protiv muškaraca, pobeđivale su svaki četvrti put.

Neverovatno je da su šahistkinje igrale manje manje agresivno i samouvereno kad su igrale protiv muškaraca – jer su išle sa predstavom da su one manjina, i gubile su samopouzdanje. Nisu imale ambiciju, i to je jedan od razloga zbog čega rano odustaju od šaha kao muške zanimacije ili profesije. „Roditelji treba da šalju ćerke na časove plesa a ne na šah“, uverenje je jednog od roditelja, a koje tako zvuči poznato.

Akademskim svetom i industrijom, poljima nauke i matematike dominiraju muškarci, ali to definitivno nije zbog strukture mozga, već zbog samopouzdanja. Muškarci nisu bolji u matematici ili nekoj drugoj nauci – oni samo misle da jesu, kažu naučnici. To su pokazali testovi sa srednjoškolcima, uzrastom u kojem su žene bolje u matematici i nauci. Studija sa Vašingtonskog univerziteta merila je učinak muškaraca i žena, a onda i njihovo mišljenje o tome kako su prošli na testovima matematike.

Ispostavilo se da su muškarci uvek mislili da su uradili bolje nego što jesu, dok je sa ženama bilo obrnuto.

„Jaz među polovima u nauci, tehnologiji, inženjeringu i matematici nije obavezno rezultat toga što žene potcenjuju svoje sposobnosti, već pre posledica toga što muškarci precenjuju svoje sposobnosti“, objasnio je istraživač Šejn Benč. „Uprkos pretpostavkama, pozitivna iluzija o sposobnostima mogla bi da pomogne ženama. To samopouzdanje može da ih štiti i učini da nastave putem nauke, tehnologije, inženjeringa…“

Kako onda razuveriti one koji tvrde da se muškarci i žene ponašaju drugačije? Džoelov tim je zato analizirao stereotipe ponašanja, kao što su igranje igara, pravljenje spomenara, ili obično kupanje. Rezultati su bili različiti, a samo je 0,1 odsto ispitanika pokazalo tipično muško ili tipično žensko stereotipno ponašanje. Istraživači, međutim, nisu rekli da nema apsolutno nikakvih razlika između muškog i ženskog mozga, već da nema jasnih i oštrih razlika. Ipak, neki tvrde da su te razlike koje postoje isuviše sitne i pre su posledica okruženja, a ne biologije.

„Nema smisla govoriti o muškoj i ženskoj prirodi. Ne postoji jedna osoba koja ima sve muške karakteristike ili druga koja ima sve ženske karakteristike. Ako postoje takvi, onda su veoma retki“, kaže Benč.

Profesor dr Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže da pitanje psiholoških razlika između muškaraca i žena spada u red tema o kojima se često i naširoko diskutuje u privatnom i poslovnom okruženju, kao i u javnosti, i to vrlo retko hladne glave i bez jakih emocija.

„Ljudske zajednice su formirale čitav niz veoma čvrstih uverenja o postojanju određenih psiholoških razlika između muškaraca i žena. Ipak većina tih uverenja nisu ništa drugo do široko rašireni stereotipi čija ‘istinitost’ počiva uglavnom na činjenici da se često ponavljaju i da se prenose od generacije do generacije“, ističe profesor Baucal, prenosi Nedeljnik.

„Problem sa takvim stereotipima je da, čak i kada su u potpunosti opovrgnuti putem brojnih naučnih istraživanja, oni i dalje ostaju prisutni u svakodnevnom životu i imaju brojne negativne posledice na veliki broj i muškaraca i žena. Najveći trik kod stereotipa o muško-ženskim razlikama leži upravo u tome da oni sami sebe reprodukuju. Naime, ako veliki broj roditelja veruje da su devojčice emotivnije, a dečaci ne treba da pokazuju emocije,onda će se prema svojoj deci ponašati u skladu sa tim uverenjima. Kada se dete povredi i počne da plače ili kada plače zato što se polomila omiljena igračka roditelji će reagovati različito u zavisnosti da li je dete dečak ili devojčica. I to se neće desiti jednom, već će se dešavati dosledno i tokom celog odrastanja, pa i kasnije tokom odraslog doba, tako da je veoma verovatno da će dečaci razviti sasvim drugačije načine doživljavanja emocija i njihovog izražavanja u odnosu na devojčice. Ako onda neki istraživač upoređuje emocionalnost kod muškaraca i žena i utvrdi da se oni razlikuju, čemu pripisati tu razliku? Da li ona potiče iz neke nepromenljive muške i ženske biologije ili muškog i ženskog mozga ili je nastala upravo kao posledica raširenih stereotipa? Ako je ovo drugo u pitanju, onda bi stereotipi o muškim i ženskim karakteristikama pre bili neka vrsta samoostvarujućih uverenja (Pigmalion ili Rozental efekat), a ne nešto što opisuje bogom danu stvarnost. U psihologiji postoje brojna istraživanja koja su pokazala da se pre može govoriti o rodnim sličnostima, a ne o rodnim razlikama. Tako je, na primer, jedna velika meta-analiza broja studija o muško ženskim razlikama, koju je objavila Dženet Hajd, pokazala da su psihološke sličnosti između muškaraca i žena mnogo veće nego razlike.“

Priča o tome da su muškarci sa Marsa, a žene sa Venere, čista je predrasuda društvenih normi. Profesor Đina Ripon kaže da smo svi deo spektruma i da naš mozak ne može da bude podeljen binarno na ženski i muški.

„Ljudski mozak je vrlo ‘plastičan’ i oblikuje se na osnovu iskustava ljudi. Odrastanje u svetu koji smešta žene i muškarce u određene uloge takođe će oblikovati njihove mozgove.“ Istraživanje je pokazalo da žene kojima su dali da igraju tetris tri meseca pokazale su fundamentalne razlike u strukturi mozga – kada su igrale igre koje podrazumevaju upotrebu logike, porastao je deo mozga zadužen za prostornu inteligenciju. Profesor Ripon kaže da se naš mozak menja češće nego što mislimo. Opet, studija Univerziteta u Pensilvaniji pokazala je da je kod žena bolja povezanost leve i desne strane mozga, dok je kod muškaraca ta veza jača u prednjem i zadnjem delu. Zato su žene bolje u analitici i intuitivnosti, a muškarci u kompleksnim motoričkim sposobnostima. Ona, međutim, tvrdi da nema dokaza da su sve razlike biološke.

Profesor Baucal kaže da, čak i kad bi se dokazalo van svake sumnje da postoje određene razlike između muškaraca i žena, to nikako ne bi značilo da takvi nalazi mogu da opravdaju da se u nekoj zajednici muškarcima ili ženama umanji pravo da biraju svoju profesiju ili način života.

„Zamislimo da se, na primer, dokaže stereotip da su žene emotivnije nego muškarci. Takav nalaz ne bi mogao da opravda da se svakoj ženi uskrati pravo da bira kako će da živi svoj život i kojim zanimanjem će da se bavi i to iz dva razloga. Prvi i najvažniji se tiče činjenice da je pravo da biramo kako ćemo da živimo i šta ćemo da radimo u svom životu pravo koje ima svako od nas i niko ne može da nam ga uskrati. Drugi razlog je naučne prirode. Naime, to što bi se pokazalo da su žene u proseku nešto emotivnije nego muškarci, ne bi značilo da neki muškarci nisu emotivniji od nekih žena. Na osnovu činjenice da vidimo da neka žena i muškarac konkurišu za neko zanimanje za koje se veruje da je ‘muško’ ili ‘žensko’ ne bi bilo pametno da odluku donesemo samo na osnovu njihovog pola.“

Upravo su emocije i tvrdnja da su žene emotivnije bile predmet mnogih studija, a istraživanje neuronaučnika u Mindlabu potvrdilo je ono u šta mnogi ne žele da poveruju: da su muškarci još osetljiviji od žena kada su u pitanju emocionalni stimulusi. U ogledu koji je čak ponovljen, reakcije muškaraca na negativne stimuluse bile su duplo jače od reakcija žena.

Ali, kada je trebalo sami da ocene koliko ih je to sve pogodilo, žene su pojačavale ono što su osećale, dok su muškarci umanjili snagu sopstvenih emocionalnih reakcija. Jedna studija ne može da potvrdi da su muškarci emotivniji, ali može jedno — da su muškarci naučili da drže emocije za sebe. Studija u Tel Avivu otkrila je nekoliko strukturnih razlika između muškaraca i žena.

Levi hipokampus, na primer, koji je povezan sa pamćenjem, obično je veći kod muškaraca. Međutim, neke žene imaju veći ili banalno rečeno „više muški“ levi hipokampus, dok je hipokampus nekih muškaraca manji od prosečnog hipokampusa žena. Osnovni zaključak ipak je bio da u svakoj od regija mozga ima značajnih prekklapanja kod muškaraca i žena. U studiji u Čikagu primećeno je čak, na primer, da muškarci imaju veću amidalu — regiju zaduženu za emocije. Takve razlike u odnosu na žene su male i pod velikim su uticajem okruženja, ali se i dalje koriste da podrže ideju o binarnoj podeli mozga, čak i kada podaci otkrivaju mnogo više preklapanja nego razlika između muškaraca i žena, kaže Lisa Eliot sa Čikago medicinske škole u Ilinoisu.

Studija koja se ticala vrednosti kao što su altruizam i ljubav pokazala je da su razlike među polovima kulturološke: u zemljama u kojima su žene bile ravnopravne sa muškarcima, kao što su Finska i Švedska, one su isticale značaj pre nego muškarci. U patrijarhalnijim kulturama, razlika je bila manja među stavovima polova. Slično je i sa ostalim istraživanjima, a pretpostavlja se da u egalitarnijim društvima žene više mogu da iskazuju ono što osećaju pre nego u neravnpravnim društvima.

„Naravoučenije iz cele priče o muško/ženskim razlikama je relativno jednostavno: Za nas kao društvo biće mnogo bolje da se bavimo razgradnjom stereotipa, a ne njihovom negovanju“, kaže profesor Baucal.

„Razgradnjom stereotipa bi omogućili svakome od nas da bira svoj život i da u onome što radimo trošimo svoju energiju da budemo što bolji u tome, a ne na borbu protiv negativnih očekivanja kao što su da kao muškarac ili žena nešto ne možemo. Ukratko kada god čujete da su muškarci ili žene u nečemu slabiji ili bolji setite se onoga što je rekla Simon de Bovoar: ‘Ženom se ne ne rađa, ženom se postaje’. Isto važi i za muškarce. Mislite o tome.“

Ista planeta, različite komšije. Ipak, Margaret Mekarti, neurofarmakolog sa Merilend škole medicine u Baltimoru, bavi se time zbog čega muškarci pet puta češće razvijaju autizam u odnosu na žene ili zbog čega žene dva puta više obolevaju od depresije u odnosu na muškarce. Ona kaže da sva ova istraživanja daju sjajnu bazu za izučavanje bioloških razlika među polovima, iako su ona zanemarljiva u većini parametara. „Ali poziv da napustimo nazive ženski i muški ili žene i muškarci još je isuviše daleko“, smatra Margaret Mekarti.

IZVOR: NEDELJNIK

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.